Кроз мој живот, од школе, преко војске, па и у послу, пратио ме је један опис: “криза ауторитета”. Сада, са своје 42 године сам захвалан на тој особини, јер схватам да то није било то што су наметали, нека негативна особина, већ семе које се прерастањем пубертета, адолесценције и формирања младог мушкарца развило у кичму. Не ону кичму коју нам је природа подарила рођењем, већ ону коју стичемо управо преиспитивањем свега што нам се чини сумњивим, нелогичним и наметнутим, уз прихватање рационалног објашњења.
Неко би то назвао инатом, али није инат када ти погрешно одштампају презиме на сошки (ко није био у војсци нека гугла), ти тај први дан одложиш своју пушку ту и скренеш им пажњу на грешку, онда сачекаш и други, а трећи дан сместиш своју пушку у свој кревет, јер на месту где би она требала да стоји пише неко презиме још чудније од твог. Дрека претпостављеног, твоје мирно инсистирање на неправилности, онда мало гласније, па на крају прихватање 2 дана притвора, али ако знаш да си у праву, идеш са задовољством.
Наравно, имати кичму не значи да цео живот и у свакој ситуацији истерујеш своје и само своје, ту на сцену ступа искуство, учење кроз туђе и своје грешке, које ако се самокритички сагледа, даје тој кичми еластичност, способност за здравим компромисом и онда ју је немогуће сломити и управо сам на томе захвалан, природи, породици, животу и самом себи на крају крајева, јер, док посматрам свакодневницу и дешавања, како се људи продају, мењају мишљења и ставове преко ноћи, поносан сам на своју кичму.
Немам од тога неке вајде, напротив, више и чешће сам имао штете, али остаје оно задовољство које бескичмењак никада неће разумети. Разуме само друга особа са кичмом. Бескичмењак то види, став, поглед, али му је нејасно у чему је фора. Можда и има неке рудиментиране остатке кичме, па зажали што није јака и права као моја, али када се кичма једном сломи или ако атрофира јер се не вежба, не може се обновити, процес је иреверзибилан.
Зашто ово пишем?
Зато што је завладала епидемија бескичмењка, или боље речено пандемија, али хајде да се ограничим на наше просторе, ипак је најбитније наше двориште. Десила се епидемија људи који немају своје “ја”, а воле да питају: “Ел’ знаш ти ко сам ја!?”. Знам, ти си бескичмењак који је дозволио себи да прода глас, душу, интелект за мало неког ћара, за мало власти, за “шаку долара”. И за то нема оправдања, нема “опрости им, не знају шта раде”, свако од њих тачно зна шта ради и свестан је невоље и несреће које доноси другима. Не могу да оправдам полицајца бескичмењака који млати жену јер је добио наређење од другог бескичмењака, јер је њему наложио неки бескичмењак који је себе продао некоме, или је нешто некада згрешио, а није имао кичму да се исправи и каже “погрешио сам, сносићу последице”. Не могу да оправдам ни оног савијеног до земље, који чека са испруженом руком да му се удели нешто, а не ради ништа да промени своју ситуацију.
Наша прелепа земља је преплављена таквим особама, гамижу улицама док животаре свој бесмисао, на све њих гледам исто, јер јесу исти, бескичмењаци.
Они међу собом праве разлику, јер су неки успели да испузе на врх те аморфне гомиле, па не гребу баш толико колена док пузе, јер пузе преко других бескичмењака, којима није циљ да се једног дана усправе и исправе, него само да некада и они буду на врху гомиле, како би им било удобније, мекше. Ти бескичмењаци су проблем и људи са кичмом, јер су у већини, јер праве гужву, јер их је тешко заобићи, а ако неко са кичмом проба да хода преко њих, свако од бескичмењака ће пробати да тог ухвати за ногу и да га вуче на доле, до самог дна, где се налазе излучевине гомиле, јер знају да се ту ови други не сналазе, не умеју да пузе кроз канализацију и талог, не могу да опстану ако дишу смрад и да је особа без кичме ту у предности…
Шта преостаје људима са кичмом?
Да подижу једног по једног бескичмењака и да им објашњавају да је лепо стајати и да ће им бити потпора, ако то не могу сами?
Да потраже друге са кичмом и да покушају да се држе заједно да их бескичмењаци не би вукли на дно?
Да чекају да бескичмењаци униште једни друге, јер се множе геометријском прогресијом и јасно је да такви какви су не могу да опстану, јер то није природно?
Или, можда, можда, можда, да схвате да прво морају да се реше оног главног бескичмењака, оног који је започео тај мрачни талас епидемије, да га оголе, да га покажу онаквим какав јесте, да се склони онај горњи слој гмизаваца, јер, можда постоји нада да ови који су испод нису потпуно изгубили кичму, већ је она само пукла од терета и притиска, па ће можда умети да ходају грбави кроз живот, а са надом да ће, вођени својим искуством, васпитати будуће генерације да не буду бескичмењаци, већ да негују своју кичму и да ходају кроз живот усправно, подигнуте браде, а не пузати…
Срђан Баклижа (СБ на Вибер заједници)
