Када се у Србији помене реч револуција, систем одмах пали аларме. Ако говорите о револуцији – таргетирани сте. Етикетирани. Оптужени да призивате хаос, крвопролиће, грађански рат. Јер систем зна да без револуције – правих промена нема. Зато често сам организује мале, контролисане „револуције“ против себе, пуштајући пару на вентиле, симулирајући сукобе, како би прикрио своје злочине, корупцију и лажи.
Али пред нама није револуција крви. Пред нама је револуција истине. Револуција речи.
Зар Бог није створио свет – речју? Без мача, без крви. У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. У тој реченици је најдубља истина људске слободе: реч мења свет.
У Србији се често каже – „ко се највише позива на поштење…“ – знамо како се завршава та мисао, али то је управо суштина: истина у овој земљи долази с иронијом. Они који је се највише плаше, најчешће је најгласније призивају.

Данас је лаж темељ власти. А истина – опасност.
Зато се урушава и један од последњих стубова традиционалне моћи – однос између Александра Вучића и Српске православне цркве. Некад у стратешком загрљају, данас у хладном рату. СПЦ више није ни формално уз народ – остала је тиха, бојажљива, или пак приклоњена моћи. Некада је макар покушавала да задржи ореол изнад политике, данас га често без отпора спушта на председничку главу.
Неки би желели да верују да речи савести долазе из Цркве, али њих – нема. Или их има тако тихо, да више личе на тактику него на истину. Црква не проповеда народу, већ све чешће властима. У литијама, у беседама, у сусретима са политичарима, више је церемоније него савести. Више тишине – него гласа који стаје уз обичног човека.
И не би нас изненадило да се те литије једног дана, у центру Београда, појаве не као духовна снага, већ као перформанс у заштити власти – са кацигама уместо камилавки, да се могу залећати као овнови и производити већу буку од истине.
Јер кад се вера користи као политички алат, онда више није вера. Тада постаје декор. Позорница. Параван.

Народ то види. И осећа. Јер зна да духовни ауторитет који се грли са политичком моћи – губи право да проповеда. Знамо то сви, и они који верују и они који не верују. Јер истина је дубља од институције.
И ту се отвара простор за револуцију истине.
Не долази више одавде или оданде – долази из народа. Из обичног човека. Из нечијег коментара испод вести, из погледа старца на пијаци, из гласа који се све теже чује на телевизији, али све снажније одјекује у глави.
То више није борба за позиције. Ово је борба за разлику између светог и лажног. Између истинске вере и манипулације вером. Између народа који је остављен – и елите која се заклања иза олтара.
Истина, кад је протерана из институција, из цркава, из скупштина – увек нађе свој пут назад. Кроз народ. Кроз уметност. Кроз говор који не тражи дозволу.

То је револуција која се догађа кад човек одлучи да више неће ћутати. Да неће пристати на лаж, па макар сви око њега климали главом. Револуција у којој се не освајају институције, него се враћа достојанство.
То је најопаснија револуција – јер је не можеш ухапсити, застрашити, купити. Јер не зависи од једног вође, једне партије, једног тренутка.
Зависи од сваког од нас.
Јер кад истина престане да буде ствар храбрости, а постане ствар навике – тада почиње слобода.
Ђакон Бојан Јовановић