Устани Србијо 
Ректор Универзитета у Београду, од почетка студентско-грађанског мирнодопског устанка против опскурно-узурпаторског Вучићевог режима, има врло чудну позицију. И то цик-цак необичну. Мења се, али, по правилу, остаје контроверзна.
Архитекта Владан Ђокић је пре друштвено-политичке буре која је отпочела са, системским злом генерисаном, новосадском трагедијом крајем 2024. године, важио са човека блиског режиму. Шифра је била: Београд на води!
Многи су, стога, сумњали да ће се приклонити студентима. Међутим, Ђокић их је изненадио и баш то урадио. Они који му нису склони, или су превише критични (а можда само таман онолико сумњичави колико наше прљаве околности захтевају), то су пропратили речима: „у питању је договорени сукоб; Вучић намешта као кључног противника онога са ким касније може да прави неку комбинацију“.
Мени ствари нису деловале баш црно-беле. Оставио сам, те то траје до данас, могућност да су се диктатор Србије и првак Универзитета у Београду, око неког неимарског посла или из неког другог разлога, искрено разишли па онда и сукобили. Ипак, режимски напади на Ђокића и мени су деловали маркетиншки разрађени, са циљем да на црни начин буде промовисан (дефинисан као кључни носилац студентских таласања) а не оштећен. Но, да поновим, не искључујем могућност да лукави Вучић то ради без договора са њим, јер рачуна да му је боље да има меког противника са којим може да се договара, него неког ригидног.
Исто тако, иако су ми сметали неки потез које је повлачио ректор, нисам им давао значај који је пропраћен добијањем црвеног картона. Рецимо, није ми би био на месту (о чему сам и писао) његов први сусрет са премијером Мацутом и министром Станковићем. У јеку критика пошто их је Вучић октроисао, тој двојци, поготово последњем, дао је неку врсту легитимитета. Али ајде, да не цепидлачим. Ко ради тај и греши, тим пре што су Мацут и Ђокић умногоме – што је легитимно слагали се са њима или не – идеолошка сабраћа (ЛГБТ и друге тзв. евроатлантске вредности).
Оно што ме је много више непријатно зачудило од тога, то је да је ректор недавно, на неки начин, у име тзв. универзитетског јединства, имао критичан однос према оним факултетима и професорима који остају доследни у пружању подршке студенима, а не, рецимо, Економски факултет и Факултет организационих наука, који су дефетистичким и саможивим деловањем поколебали универзитетски фронт те утрли пут за једностране уступке режиму.
На то су се надовезале Ђокићеве изјаве да није политички противник режима иако остаје уз своје студенте, па чак се и нуди да буде на њиховој изборној листи. Необично! Ако је систем у држави Србији ауторитарно-криминалан захваљујући СНС картел режиму, како је могуће нешто променити без његовог рушења? Отуда, свако ко жели бољу Србију мора да буде противник режима!
Чему, уосталом, служи „студентска листа“ у формирању? Није јој ваљда циљ да помогне Вучићу да реализује пљачкашке пројекте ЕКСПО те „Београд на води 1“ надгради ништа бољим „Београдом на води 2“? Или да се избори да од Француске купимо 17 а не 12 прескупих Рафала? Сумњам да београдски и други српски студенти то имају у виду, а самим тиме логично је упитати се – шта ће на њиховој листи, тим пре на њеном челу, човек који каже да није противник режима?
Видећемо у наредном периоду шта ће бити и коју игру игра Ђокић али већ сада на њу немалу сенку бацају неки његови потези али и сарадници. Имам у виду, примера ради, ректорову десну руку тј. менаџера Универзитета у Београду, Данила Фурунџића. Основано или не, али из више извора, речено ми је да је он „човек државе“, што у преводу значи сарадник служби. Томе у прилог иде и афирмативан однос према њему неформалног гласила БИА – Новости. Оно што није тајна, то је да има тесне везе са политичким делом СНС картела, па је постављен и за директора једног јавног предузећа.
Ни то, разуме се, не мора да значи да је Ђокић џокер „нашег“ спин диктатора, кога у једном моменту он намерава да извуче, и, можда, као богзна какав компромис понуди као шефа некакве „експертске владе“ која би потрајала док не буду готове припреме за ЕКСПО те упоредо створени услови за „фер“ изборе. И те како упућени људи из Вучићевог круга потврђују да је то план. Опет, ко ће га поуздано знати у околностима када живимо у земљи преплављеној (дез)информацијама.
За крај само једно је сигурно: са Ђокићем треба бити крајње обазрив. Свакако се не ради о човеку који би требало да буде носилац „студентске листе“, што не значи да је у реду априори га стигматизовати. Некада људи са више лица на крају испадну јако корисни. Додуше, до самог краја остаје енигма – за кога?
Драгомир Анђелковић
