Прошле године примио сам позив из Сједињених Америчких Држава од више НВО да учествујем у изузетно важном и тешком пројекту: стварању међународног регистра особа повезаних са педофилијом и сексуалним злостављањем у православним верским заједницама, у мом случају СПЦ.Нажалост, бројке које прате ову тему су поражавајуће. Још је страшније то што су оне само делимични одраз стварног стања – јер се, према доступним подацима, пријави свега око 5% свих случајева сексуалног злостављања. Дакле, говоримо о систематском злочину који се годинама заташкава и скрива иза плашта светости и ауторитета.
Према статистици која је прикупљена током последњих година, Српска православна црква (СПЦ) се налази на другом месту по броју пријављених случајева сексуалног злостављања, одмах иза Руске православне цркве – са застрашујућим уделом од 21,3%. Ова бројка јасно указује не само на индивидуалне злочинце унутар цркве, већ и на озбиљан систем заташкавања и институционалне одговорности.
Правне чињенице и међународни оквир
Сексуално злостављање деце није само тешки друштвени и морални проблем, већ представља озбиљно кривично дело, регулисано и националним законодавством и међународним правом.
🔹 Конвенција Уједињених нација о правима детета (1989) јасно дефинише обавезу држава да штите децу од свих облика сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Члан 34 ове Конвенције обавезује потписнице да „штите дете од свих облика сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања“.
🔹 Резолуција Генералне скупштине УН А/РЕС/57/190 (2003) позива све чланице да развију механизме за превенцију сексуалног злостављања деце, као и да обезбеде транспарентне истраге и одговорност свих укључених – укључујући и институције које су знале за злочине а нису их пријавиле.
🔹 Конвенција Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања (Ланзароте конвенција, 2007) предвиђа одговорност и за институције које су пропустиле да спрече, пријаве или адекватно реагују на злостављање. Србија је ратификовала ову конвенцију 2010. године.
🔹 Сакривање, заташкавање и непроцесуирање сексуалног злостављања деце може представљати кривична дела као што су: непријављивање кривичног дела, саучесништво, ометање правде, и злопотреба службеног положаја.
Последице по појединца и друштво
За жртве ових злочина, последице су дуготрајне, често трајне. Рањено детињство оставља ожиљке у облику депресије, анксиозности, поремећаја идентитета, самоповређивања, па чак и самоубистава. Психолози и терапеути широм света јасно истичу да је сексуално злостављање једно од најтежих траума које људско биће може да преживи. Када та траума долази из институције која би требало да симболизује сигурност, веру и духовно вођство – траума се удвостручује.
На друштвеном нивоу, последице су још шире. Уништава се поверење у институције, што води ка друштвеној апатији, нихилизму и нормализацији насиља. Култура ћутања коју СПЦ одржава деценијама ствара климу страха, несигурности и лажи. Када се зна да су представници врха цркве – патријарх и поједини епископи – не само пасивни посматрачи, већ директни актери прикривања злочина, тада имамо посла са организованим криминалом под кринком вере.
Улога регистра и потреба за институционалним отпором
Регистар који сада настаје има вишеструку функцију:
- За полицију и правосуђе – да више не могу игнорисати или „губити“ предмете. Именски део регистра, који ће у почетку бити делимично објављен, служи управо томе: да СПЦ не би могла да уништи трагове и прикрије доказе.
- За психологе, терапеуте и истражитеље – да имају тачне податке о злостављачима и њиховим мрежама, јер је рана интервенција једини пут ка опоравку жртава.
- За друштво – да зна истину, да престане да верује митовима о „светости“ институција које су систематски уништавале децу.
- За међународне механизме и људскоправашке организације – да изврше притисак на српске институције које још увек ћуте, беже и негирају одговорност.
Одговорност СПЦ и врха српске државе
Да би се разоткрила пуна димензија овог злочина, у другом делу регистра биће приказана детаљна шема одговорности, укључујући имена, позиције и везе између СПЦ и политичког врха Србије. Јер прикривање педофилије није само морални, већ и кривични чин. А они који су заташкавали – од патријарха па наниже – морају завршити иза решетака.
Позивање на Бога не може бити изговор за злочин. Вера није штит за предаторство. А институције које крију педофиле у својим редовима више не могу имати никакав ауторитет, све док не признају кривицу, не отворе архиве и не одговарају пред законом.
Ђакон Бојан Јовановић
