Никаквог експлицитног, али ни имплицитног помињања било каквог „саветодавног референдума о опозиву председника Републике“, не само да нема у Уставу Србије и Закону о председнику Републике, него чак ни у Закону о референдуму и народној иницијативи.

Највиши правни акт ове земље препознаје две могућности одласка председника Републике са функције.

Члан 117 Устава говори о оставци: „Кад председник Републике поднесе оставку, он о томе обавештава јавност и председника Народне скупштине. Даном подношења оставке, председнику Републике престаје мандат.“

Док члан 118 дефинише могућност разрешења, па у ставу 1 каже да се „председник Републике разрешава због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика“. А да би до тога дошло – стоји у другом и трећем ставу истог члана – неопходно је да поступак за разрешење покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика, као и да, након тога, Уставни суд (У-Се-Се), по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.

ФОТО: РТС Принтскрин

Закон о председнику Републике, такође, баш нигде не помиње могућност било каквог „референдума о опозиву“, већ (члан 13) изричито каже да, пре истека времена на које је изабран, председнику Републике мандат престаје само ако поднесе оставку или ако буде разрешен.

Председник Републике може – пише у члану 14 – поднети писмену оставку коју доставља председнику Народне скупштине, а мандат му престаје кад оставка приспе у парламент.

Када је реч о опцији разрешења (члан 15) председника Републике, то Народној скупштини може да предложи најмање једна трећина народних посланика ако сматра да је председник повредио Устав, а поступак за разрешење покреће се већином гласова свих народних посланика. Након тога, Уставни суд је дужан да, у року од 45 дана од дана кад је покренут поступак за разрешење, одлучи о томе да ли је председник Републике повредио Устав.

Па, тек онда уколико (и) Уставни суд одлучи да је председник Републике повредио Устав, председник Републике се разрешава ако потом за његово разрешење гласају две трећине народних посланика. А уколико У-Се-Се одлучи да председник Републике није повредио Устав, поступак за разрешење се обуставља кад одлука Уставног суда буде објављена у “Службеном гласнику Републике Србије”.

Какав би резултат једног таквог евентуалног гласања, по том питању, у нашем У-Се-Сеу, могао да буде, најискреније је објаснио један од најутицајнијих овдашњих уставних судаца (и потписник подршке председничкој кандидатури нашем Поглавици), одговарајући на питање једног медија да ли је, по његовом мишљењу председник Србије, од почетка свог мандата на месту председника Србије 2017. године, иједном изашао из својих уставних овлашћења.

ФОТО: ТВ КТВ

Уставни кадија Владан Петров се оградио тиме да је, замислите, „питање врло комплексно“. И да:

„Неки сматрају да је то једна декоративна формулација која говори о председнику који представља државу у земљи и иностранству, а неки, попут мене, да је реч о далеко комплекснијој улози модератора између политичких власти и некога ко има задатак да води и оличава државу у њеном пуном капацитету. Поимање института „повреде Устава“ није могуће без сагледавања наше ближе уставне историје, уставне и политичке праксе, ауторитарних одлика наше политичке културе итд.“

Но, вратимо се позитивном законодавству Републике Србије. Чак ни „матични“ Закон о референдуму и народној иницијативи, не познаје никакав „саветодавни референдум о опозиву председника Републике“!

Помиње се, примера ради, „референдум на захтев народних посланика Народне скупштине“, у члану 14 овог закона, где пише да захтев за расписивање референдума о питању из надлежности Скупштине може да поднесе већина од укупног броја свих народних посланика, те да се у захтеву обавезно наводи да ли се захтева расписивање обавезујућег или саветодавног референдума, а обавезно је и навођење референдумског питања са понуђеним одговорима.

„Саветодавни референдум“  је поменут  само у члану у 17 овог закона, али у контексту тога да Скупштина може да распише референдум о „питању од ширег значаја из своје надлежности ради прибављања мишљења грађана о одлуци која треба да буде донета у вези са тим питањем“. Јасно је да то никакве везе нема са институцијом председника Републике, а занимљиво је и то што у другом ставу овог члана пише да се Скупштина која је расписала саветодавни референдум „посебно изјашњава о прихватању или неприхватању прибављеног мишљења грађана“, што значи да – и не мора да уважи већински став грађана са таквог референдума!

Уосталом, памтимо један такав „саветодавни“, испоставило се, такође необавезујући, референдум који је, на предлог тадашњег председника СР Југославије (значи, уставно ненадлежног) Слободана Милошевића, Народна скупштина Србије расписала 7. априла 1998, са референдумским питањем: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“

Косовска Митровица ФОТО: YоуТубе

На референдуму одржаном 23. априла исте године, гласало је 5.297.776 бирача (73,05 одсто уписаних бирача). Иако се против учешћа страних представника у решавању проблема на КиМ изјаснило чак 94,73 гласача („за“ је било тек 3,41 одсто), на основу Кумановског споразума који је прихватила иста, Милошевићева власт, НАТО трупе су, већ у јуну 1999, ушле у јужну покрајину Србије и тамо су остале до дана данашњег.

Наравоученије Поглавици Лаву Који Седи На Две Хоклице: Уместо да се, као, једи на некакво истраживање неке владине организације које му је, наводно, потценило рејтинг, а због чега је он сопственим једом, по вертикали и хоризонтали, заразио селу своју, такозвану „пристојну Србију“, па јој наложио ванредно предратно стање опште мобилизације…  Уместо што бламира себе и унеређује институцију председника Републике тако што посланицима свог Ес-Ен-Еса у непостојећој Народној скупштини наређује да промптно скупе најмање 100 потписа (скупили 111!) и тако подрже непостојећу иницијативу опозиције за „расписивање саветодавног референдума“ са референдумским питањем „Да ли сте за покретање поступка за разрешење председника Републике?“… Значи, уместо свега тога, може, ако већ стварно то жели и ако му се већ толико жури, једноставно да, по закону и Уставу, поднесе оставку или може, пошто му се већ може, да допусти свом Уставном суду да само констатује да је „повредио Устав“ (а бар ту доказа има на претек), па да га онда његова скупштинска двотрећинска већина промптно разреши.

Мада, ако мене неко нешто пита, ја бих му пожелео нешто друго. Да ове две преостале године председничког мандата одради, у миру и здрављу, до краја, али, наравно, у оквиру осам уставних надлежности председника Републике. И да будемо јасни: пример како се то, у складу са Уставом Србије, ради треба да му буде Томислав Николић, а не Борис Тадић.

Дакле, и то смо му, такорећи, решили, мада… Има ту један претходни проблем.

Институције у Србији, чак и оно мало њих што још функционишу, као да су, „ометене у развоју“ .

Али, Председникова Тајница је, 25. новембра 2024, укинула ону најважнију институцију законодавне власти – Народну скупштину Србије. У троипоминутном монологу сажвакала је више од 50 тачака дневног реда и тридесетак законских предлога, укључујући и Буџет за 2025. и Кривични законик, и октроисала их као – легалне и легитимне!

Као што је, у прогласу објављеном поводом увођења Шестојануарске диктатуре 1929, краљ Александар објавио да су “жалосни раздори и догађаји поколебали код народа веру у корисност те установе народне скупштине”, те да зато између краља и народа “не може и не сме бити више посредника”, тако је и актуелна председница и свевладарка парламента обнародовала да, од пре два месеца, између ње и њеног „драгог (напредног) народа“ више нема посредника.

Био је то класичан теоријски и емпиријски пример државног удара. Јер, не могу државни удар да изведу ни опозиција ни гневни студенти ни просветари у протесту већ једино и искључиво неко из институција власти.

Државни удар је назив за противуставну и противзакониту, нелегалну и насилну смену (носилаца) власти у некој држави. Државни удар спроводи део извршне власти или државне управе, неки високи државни званичник или политичка фракција власти, али никако не обични грађани.

Свевладарка парламента је, уз све то, одбила да испуни своју уставну и законску обавез и да на дневни ред стави народну иницијативу за забрану ископавања литијума и бора, захтев за смену председника Владе, иницијативу за расправу о преговорима које председник Републике, неовлашћено, води с тамо некима у вези са будућношћу КиМ.

Зато је и у овом случају на потезу оно чудно друштво „босоногих заветница шутње“ које се, како то парадоксално звучи, кличе – Уставним судом Србије!

(За)уставни суд – прозвао сам га тако у својим колумнама током 2013. године. Били су то месеци непосредно након што је двојац Дачек  – Вучек прихватио Бриселски споразум, а У-Се-Се се, уместо у се и сопствену савест и Устав, поуздавао у напредне „уставотумаче“ и „уставопрепоручиваче“ из врха власти.

Попечитељ тадашње правде мр Никола Селаковић захтевао (!) је од У-Се-Сеа да „застане са поступком оцене уставности општих аката који уређују питања аутономије Космета“, а Његова екс Екселенција, онодањи председник Републике, „замолио“ је У-Се-Се да, „пре оцене уставности бриселских споразума, сачекају договор са Приштином и да из њега проистекне закон о суштинској аутономији, па да онда оцене уставност предлога тог закона“.

И од тада: дванаестогодишњи мук наших плаћених „уставобранитеља“. Ћуте о Косову, не руморе нити о једној инцијативи за оцену уставности која се тиче повреда и кршења Устава од стране наших властодржаца. Али, зато промптно, чим то захтева неки „Рио тинто“ или нешто слично, пресуђују да је Владина „Уредба о забрани експлоатације литијума и бора“ противуставна.

Како онда, тако данас. У-Се-Се је на истој адреси – уместо у Сремским Карловцима како је првобитно било предвиђено, ту сасвим близу, на оку Андрићевог венца. За сваки случај. Да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута.

За утеху, и студентима у протесту, У-Се-Се му дође некако успут.

Испред једног самостана најстрожијег женског католичког реда, кармелићанки Божанског Срца Исусова, на Малти, тамо негде почетком 1998, чуо сам реченицу коју сам потом цитирао у једној колумни од 26.4.2013: „Када се једном уђе у самостан, ту се, до краја живота, остаје у вечном ћутању, а после смрти се унутар зидина редовнице, углавном, и сахрањују.“

На те „заветнице тишине“ ми некако, све ове године, личе вајне судије нашег У-Се-Сеа.

Цвијетин Миливојевић