А план је био тако добар. Свако је добијао оно што му је требало и што је тражио. Западу Рио Тинто, Русима последњи савезник на Балкану, бирачима србовање, комшијама Отворени Балкан. Све фигуре су постављене баш како је главни режисер замислио и опет-ништа. Ђаво је опет на крају дошао по своје и сада режисер чува главу да му се о њу не разбију тикве које је засадио.

Луцифер је кренуо од НИС-а, зна где боли. Џабе Русима љубавне поруке из Београда да никада неће увести санкције, џабе чајанке из Руског дома, џаба агентура руског Културбунда-НИС је привредно-политички релеј Кремља преко којег регрутује и агента и пројектује свој утицај. Санкције НИС-у представљају последњи поудрав одлазеће администрације и врућ кромпир који је бачен у Вучићево крило. 

Рио Тинто је неоствариви пројекат и тог постају свесни и његови финансијери. Вучић није гарант ни сопствене безбедности, а камоли дугорочних планова рударских конгломерата. Он није способан ниједну реформу система да спроведе, ниједан план, ниједну акцију ширих размера. Неће бити способан ниједан багер да изведе у долину Јадра, а камоли да Орлићу преда кључеве летећег аута и оствари предизборно обећање.

ФОТО: Принтскрин

Србовање постаје трагикомично у време када косовски Албанци плене имовину државе Србије на Косову, јуре Србе не као зечеве, већ као ретку дивљач, понижавају их вербално, физички и институционално.

План је био добар, али постаје илузоран, нереалан, анахрон.

Сада без плана наступа нови вид анархије. Константна појављивања на телевизији не дају жељене резултате. Дизање, па фол спуштање тензија, емотивни ролеркостер делује контрапродуктивно. На улици сваки инцидент само потпаљује ватру која прети да захвати све сегменте друштва. Вучевић глумата строгог полицајца иако изгледа као будући затвореник, Ана не мора да глуми ретарда, добро јој иде главно улога у представи „Глупан и тупан“, сви остали стандардно у пуном капацитету напрежу своју четвороножну интелигенцију да би себи обезбедили позиције и после пада Вучића.

Само је једна карта остала на столу-референдум. Вучић га је понудио на самом почетку ове дубоке кризе, понуда је остала на столу, а столу нико није прилазио ни близу.

Морам рећи-хазардерски потез. Морам рећи-ја бих понуду прихватио. Наравно уз своје услове, јер он више није у позицији да диктира ништа, ни темпо, ни ритам, па ни услове.

Вучић је у праву-хоћемо његову главу. Фигуративно речено. Али, да! Вучић је извор корупције, баш те корупције која убија. Та пирамида зла, тај систем који једе време, ресурсе људе, та злочиначка машинерија која уништава Србију настала је захваљујући њему, одржава се захваљујући њему и биће уништена када крај дође њему. Никакви судски процеси било каквих лакеја и епигона неће променити суштину. Никакве оптужнице, да свако ради свој посао, да институције прораде, да се медији ослободе…. Ништа од тога. Док се мочвара не пресуши, џабе вијамо комарце.

И да, ради се о њему. Он је успоставио лични режим, цео систем носи његово име. Од месне заједнице, да Андрићевог венца. Како мислимо да мењамо Србију ако њега не можемо да променимо. 

ФОТО: Фонет

Он није заслужио да оде, он мора бити отеран!

Њему се мора рећи НЕ! Референдум јесте прилика. Али та уставна институција није упитна сама по себи. Манимо се правничких заврзлама о саветодавности, обавезности, уставности… Свака прилика где се може, понављам, може на и мора показати да нема већину мора, не може него мора бити искоришћена. Кажем, сам референдум није упитан, упитни су услови под којима ће се референдумска кампања бити спроведена.

Сада услова нема ни за нормалну ТВ дебату, а камоли за такав један демократски чин високе категорије какав је референдум. То себи могу да приуште само високо развијена друштва која су себе навикла на политички фер-плеј, сазрела, модерна друштва. Ми то свакако нисмо. Да јесмо Вучић би и даље носио  беџ или би био трећеразредни кошаркашки тренер, а не самопроглашени Вожд.

Референдум ДА, на референдуму заокружити НЕ!

Референдум ДА, али уз следеће минималне услове, а списак услова није заокружен.

Услови се пре свега односе на медијску сцену. Први услов је да у шестомесечној референдумској кафани информативни програм РТС-а уређују Оливера Ковачевић, Бојана Лекић и Наташа Миљковић. Други услов је да информативни програм ТВ Б92 буде ван режимске контроле. То би се могло постићи тако што ће екипа Инсајдер своју продукцију емитовати на овој националној фреквенцији. Истраживачки тим ТВ Б92 чинили би новинари КРИК-а и БИРН-а. Своје ауторске емисије добили би Срђан Шкоро, Слободан Георгиев, Милан Ћулибрк, Давор Лукач, Вук Цвијић, Јелена Зорић…

Такође, нужне су промене и у изборној комисији, где би се морала наћи паритетна равнотежа власти и опозиције, где би активно, а не посматрачко учешће могли узети и званични представници ОЕБСа. Уређивање бирачког списка је услов који не треба ни истицати, већ се подразумева.

И последње, али не и задње-бирачка места морају бити покривена камерама која ће пратити рад комисије и свих законски овлашћених лица.

Др Александар Дикић

Предност оваквог референдума је двострука. Прво, Вучић нема противкандидата што га лишава офанзивне кампање у којој напада и дезавуише противника. Биће приморан да говори о себи, што је сада велики недостатак, иако је некада била предност. Ово и опозицију лишава да пред сваки изборни циклус покаже колико је незрела и неспособна новим поделама, свађама и подметањима. Неће се радити ни о њима, тако да ћемо бити лишени да се нервирамо око разних искакања, токсичних изјава или неконтролисаних поступака. 

Друго, референдум директно декодира постављени систем, удара у главу, одузима легитимитет његовом творцу. Ако после тринаест година власти Вулић и даље има већину, макар за један глас, заслужује не да заврши други, ја бих га частио и трећим мандатом. Кад иде јуне, нек иде и уже, кад иде Србија дајте нам то уже, лустер ћемо већ наћи. 

Горе наведени услови су минимум под којим се може доћи до верификоване воље бирача. Услови нису идеални, нити ако буду прихваћени (знам да неће) Србију претварају и демократску државу. Далеко од тога. Али под таквим условима убеђен сам да би више људи имало храбрости да заокружи НЕ, од оних који би или из убеђења, или из страха или из интереса заокружили ДА. Не сумњам да би Вучић ангажовао све своје капацитета како би савладао и ову последњу препреку ка историјским читанкама. Вриштао би Са Пинка, лудовао  на Хепију, таблоиди би стрељали сваког незахвалника који одбија да покаже своју лојалност. Ништа ново, ништа што већ нисмо прошли.

У тренутку када су блокирани Универзитети, када адвокати обустављају рад, када су земљорадници на улици, када је Јадар под опсадом, када просветари прете штрајком, када је цела Србија у ванредном стању-његова кампања нема ефекта која је постизала раније. Напротив, кампања против њега је све успешнија и ефектнија.

Нека ово буде предлог. Ви већ одавно знате да ја овим предлозима стављам опозицији клипове у точкове, да дефокусирам студентски бунт и да „тајно“ радим за Вучића. Не! Ево, јавно радим за Вучића, његов сам пробуђени спавач, лажна опозиција, полулојалиста… Wхатевер!

Поновићу. Сматрам да је зрело да се против Вучића не иде само ногама. Треба употребити у руке, и то оне наоружане оловком. А пре свега треба користити главу. Он мора бити истеран из ћошка у који се заробио. Из ћошка па кроз врата па на суђење. Оно му не гине. Мора се наћи пред судом народа (референдум је најбољи вис осуде), можда ће се наћи пред кривичним судом, а историја ће му сигурно судити и пресудити.

Др Александар Дикић