У књизи о Драгошу Калајићу “Калајић видици и идеје” коју је приредила група српских интелектуалаца наилазимо на више него занимљиву тезу једног западног војног лица који коментарише збивања деведесетих година око ратова на Блиском истоку уз објашњење ширег међународног контекста тада актуелних догађања и смисла вашингтонске политике.
У анализи операције ,,Пустињска олуја” члан Генералштаба НАТО пакта, немачки генерал Хајнрих Јордис фон Лохаузен износи следеће:
“Само они који површно осматрају војне појаве мисле да је тучени, нападани непријатељ – обавезно и истински непријатељ. У рату, непријатељ је онај коме се жели нанети штета. Воља наношења штете често има за свој предмет неког другог а не декларисаног непријатеља. Тај други уопште није изложен (војном) нападу. Напротив, бива проглашен савезником. И зато тај други не узвраћа. Такви савезници често постају учесници рата који предводи један од савезника, обично најмоћнији, хегемонистичка сила која ствара услове за њихову будућу зависност и/или уништење извора њиховог богатства. Процедура која се састоји у преображају савезника у вазала, током заједничког рата – стара је колико и свет. Римљани су постали мајстори у тој вештини. Данас их замењују Американци. Таквим су се показали у оба светска рата. У оба случаја, под изговором да хоће да униште немачку силу – њихов битни циљ био је потчињавање Европе. Педесет година касније САД имају задовољство да виде како њихови савезници и комерцијални партнери финансирају војни поход (“Пустињску олују”, прим.Д.К.) који је заправо покренут да би их још више подјармио. А Немци узорни ученици атлантске класе, у томе су крајње педантни”.
Ако је представљена теза тада могла да послужи као валидан основ за размишљање о односима унутар западног политичког блока на релацији између европских и атлантистичких политичких субјеката у теорији онда смо данас сигурно сведоци њеног потпуног остваривања у пракси кроз догађаје који се одвијају пред нашим очима.
Рат у Украјини разара Европу а последице су већ сада прилично штетне и великих размера са изгледима да ће у периоду који долази оне бити све горе и интезивније по европске земље и ЕУ као политичку целину. Европа се путем овог рата ставља у ситуацију енергетске оскудице, економске и финансијске штете, исцрпљивања својих војних потенцијала, као и губљења свог политичког кредибилитета пред очима читавог света.
Наговештаји даљег тока развоја ситуације нам говоре да су могући и најгори сценарији. Спомиње се и могућност директног учешћа европских војски у рату против Русије на тлу Украјине а можда и на ширем географском подручју.
Основа сваке велике привреде јесте енергетика. У првој ратној години Северни ток је у једној класичној диверзији пред очима читавог света миниран и уништен а Немачка је стављена пред свршен чин. У исто време је послата снажна порука и другим чланицама ЕУ. Лепе речи и модерне теорије са зеленом агендом и течним гасом могу довести само до одређене границе. Гола сила и експлозив су ипак бољи аргументи за убеђивање.
Свеопшти рат који целокупни Запад тренутно води са Русијом је створио изванредну прилику за постизање економске користи Сједињених Америчких Држава. Услед сукоба који је на делу немогуће је наставити са даљим коришћењем руског гаса који је за потребе европске (а нарочито немачке) економије апсолутно комплементаран, како у погледу цене тако и у погледу гарантованих количина испоруке. Целокупни западни политички блок на европском подручју мора се ослободити руских енергената колико год је то могуће а замену наћи превасходно у добављачу са друге стране Атлантика.
Проблем са том понудом јесте што је мање повољна за потребе Европе од онога што се до сада добијало од Русије. Амерички течни гас је доста скупљи у односу на гас који путем цевовода долази из Руске Федерације. Проблем са ценом се неће временом решити будући да је су сами механизми производње, транспорта, пуњења и мењања агрегатног стања течног гаса такви да процес сам по себи кошта више у односу на гас који се из земље путем цеви просто транспортује до европских складишта.
Скупљи гас значи тихо крварење и девастацију за немачку индустрију. Од хемијске преко машинске, електро и аутомобилске индустрије скупљи енергенти значе веће трошкове, мању конкурентност и слабије изгледа за производњу и пласирање немачких производа на инострана тржишта. Иначе Немачка је од свих економских сила земља са готово највећим учешћем индустрије у свом бруто друштвеном производу а извоз немачке робе је основни покретач њене економије. На крају није проблем само са скупљом ценом новог гаса већ и да ли га уопште има у довољном количинама за потребе ЕУ земаља?
Бројне немачке компаније већ су најавиле селидбу свог пословања из Европе у САД а као главни разлог за овако нешто наводе доступност и знатно јефтинију цену енергената на америчком тржишту као и извесност пословања (читај безбедније окружење, будући да се на њиховом тлу не воде ратови). Субвенције за нове индустријске погоне које дају поједине државе унутар САД су такође врло издашне. На делу видимо нешто што многи већ називају геополитичким канибализмом унутар Западног политичког блока.
Немачка формула економског успеха која је деценијама подразумевала јефтине и доступне енергенте као сигуран залог моћне индустрије са економијом ослоњеном на извоз својих производа дошла је сада до свог краја. Пресецањем њене главне енергетске артерије и копче са Русијом важно је не само због тога што се директно ставља у положај енергетског таоца према САД чиме јој се трајно наноси економска штета већ што се на делу још једном спречава потенцијална геополитичка веза на релацији Берлин-Москва од стране атлантистичких политичких субјеката.
У ситуацији са енергетским тегобама и тешким стањем даљег очувања и развоја немачке и европских привреда, Европа се суочава са још једним проблемом који јој се намеће са оне стране Атлантика. Наиме, САД су својом вишедеценијском стратешком политиком обухвата и изазивања Русије на њеним рубним подручјима путем свог обавештајног, војног и дипломатског апарата директно изазвали руску реакцију и довели до почетка рата у Украјини. Међутим оне изгледа не планирају даље да га воде, барем не као главни материјални спонзори будућих ратних потреба.
Судећи по изјавама челника нове америчке администрације највећи терет будућег наоружавања и опремања Украјине треба да поднесе управо Европска унија. Европске бирократе из ЕУ административног апарата али и политичке вође највећих држава чланица гласно подржавају овакав сценарио а конкретни кораци у том правцу су већ преузети.
Из Брисела најављују формирање финансијске конструкције тешке 800 милијарди евра које треба да буду потрошене на војне потребе у наредним годинама. Да би се прикупила оволика средства јавно се са највиших позиција одлучивања прокламује измена бројних финансијских прописа и ограничења у правцу лабављења финансијске дисциплине и уклањања механизма заштите финансијске стабилности и буџета свих држава чланица али и на нивоу ЕУ као целине. Европа је одлучила да потроши огромна средства за будуће војне потребе а новац ће се обезбеђивати и путем екстремног задуживања преко свих досадашњих граница рационалности и финансијске дисциплине.
Одбрамбена индустрија на континтенту прати ову фискалну експанзију и најављују нове пројекте и проширење капацитета производње а нарочито артиљеријске муниције. Понуда каже да је спремна да прати потражњу. Више новца за војне потребе ће се трошити како на војну опрему држава чланица код куће тако и на оружје и муницију који ће бити слати за украјинску војску.
По обичају у свему предњачи Немачка. Будући немачки канцелар Фридрих Мерц добио је у Бундестагу већину за формирање фонда у износу од 500 милијарди евра за војне потребе. Мерц је ратни јастреб и познат је по својим чврстим и радикалним ставовима у политици према Русији и рату у Украјини.
Оваквим развојем ситуације ствари се мењају на начине који су до јуче за највећу европску економију били незамисливи. Немачка која је била симбол фискалне дисциплине и конзервативне економске политике сада се одлучује за свеопште задуживање у циљу додатног наоружавања и јачања војне инфраструктуре. Критичари упозоравају да ће овакав правац који је заузет Немачку лишити статуса стабилне економије која је красила. Још један терет око врата привреде која је већ неколико квартала званично у рецесији.
Међутим ту није крај. Има нешто још горе од подношења терета туђег рата са ратним и материјалним опремањем војске која у њему директно учествује а по штету сопственог благостања. Постоји чак и могућност директног ангажовања оружаних снага држава чланица из ЕУ корпуса кроз директно слање својих војски на терен. Не мисле при том на инструктуре и логистику који се тамо већ одавно налазе већ на потпуно опремање читавих бригада војника који ће узети директно оружано учешће.
Материјалне жртве се некако и преболе и надокнаде а људске тешко или никако. Оне носе највеће страдање. У овом случају то би несумњиво значило и страдање политичког кредибилитета ЕУ као целине. Оног момента када би трупама европских војски била пуштена крв на украјинском ратишту, и када би ушли у директни оружани окршај са тренутно најспремнијом оружаном силом на свету која сваки дан извлачи драгоцена ратна искуства и при том се бори на свом кућном прагу, политички кредибилитет тих истих европских земаља би био потпуно и јавно уништен, или бар оно што је од њега преостало.
Перцепција о нечијој моћи је моћ сама по себи а једна од ретких ствари која за сада спречава тотални колапс те перцепције о снази ЕУ као политичког чиниоца јесте управо то што се у смислу директног оружаног сукоба држи по страни и бави се пропагандом. Свесни су овога и у САД па стога не чуде све озбиљније изјаве високих америчких званичника о могућности изласка из НАТО пакта. Ако ће у наредним годинама доћи до директног сукоба ове организације са Русијом онда то није нешто у чему Вашингтон жели да узме директно учешће. Нека страда кредибилитет Европске уније и њених земљања чланица, као и њихове оружане снаге и економије, али то што САД желе за своје савезнике оне не желе за себе саме.
На све наведено имамо још и званично отпочети трговински царински рат којим је Вашингтон одлучио да постигне економске користи за себе у односима са читавим светом. Европа није поштеђена већ је изгледа једна од главних мета. Изјаве из САД у овој ствари су све оштрије према Бриселу док са друге стране видимо неорганизованост, неверицу и неспремност да се узврати. Трамп већ позива отворено европске земље да купују више гаса из САД а да се тиме може решити и настали проблем са увођењем царина за ЕУ и њене производе. Још један пример правила спојених судова и шире геополитичке слике потеза који се повлаче у различитим областима од стране једног ка другом геополитичком субјекту.
Украјински рат је Европу довео до енергетске неизвесности, смањио јој је економски и индустријски потенцијал, наметнуо терет наоружавања и опремања украјинске војске и државе и излизао њен политички кредибилитет. Уз то се јавља и опасност даљег ширења и јачања интезитета рата са опцијом директног оружаног учешћа најзначајнијих ЕУ земаља. Припремљен је терен за дугорочно мучење и исцрпљивање Европе, економско, политичко, демографско и свко друго.
Европа овај рат није тражила, али га је добила и то од свог најближег савезника односно газде. Тешко је бити амерички непријатељ али је још теже бити амерички пријатељ. Европски лидери не само да се нису одупирали америчкој руци која их присиљљава већ иду корак даље и ватрено најављују још веће ангаживање и подношење терета ратних планова.
Након што је у Бундестагу добио зелено светло за план будућег историјског наоружавања Немачке који ће тежити 500 милијарди евра у наредној деценији, будући канцелар Фридрих Мерц је изјавио ,,Немачка се вратила”. Надам се да не мислимо на исто.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
