Херострат је спалио Артемидин храм јер је желео да постане славан по сваку цену. Вучић ће уништити Србију као државу и друштво, не би ли себе уписао у историјске уџбенике.

Да би анализа његове владавине била тачна, утемељена и уверљива  она мора захватати све три временске димензије-форматирајућу прошлост, експресију садашњости и пројектовану будућност.

Александар Вучић  је целу своју радикалску каријеру провео под печатом Шешељевог политичког ауторитета. Није случајно да је он у време рата изабрао ратнохушкачку опцију, у време насиља организацију која је најефикасније организовала паравојне добровољце, у време пропадања нудила слободни пад. Могао је Вучић кренути и другим путем, био је факултетски образован, имао контакт са западним светом и његовим начином живота, нудиле су му се разне раскрснице у том турбулентном периоду. Он је изабрао не пут, већ странпутицу и њоме се упорно кретао деценију и по. И није толика штета за њега, већ је све своје интелектуалне капацитете користио да би што већи број људи кренуло за њим, у понор, у провалију. Чиме их је инспирисао, шта им је понудио, како их је охрабривао да не промене правац кретања? Пропагандом, манипулацијом, демагогијом-изабраним оружјем свих популиста.

ФОТО: Фонет/Милица Вучковић

Слабост његовог карактера огледа се у инфантилном односу према свом политичком оцу који га је обучавао, тренирао и дресирао да би од њега направио што убедљивијег и способнијег тренера и дресера нових следбеника. Вучић је то радио речима, није имао храбрости за песнице и куршуме. Лајао је по газдином наређењу, певао по акорду који је његов власник задавао, играо по нотама које је писао диригент из Магистрата. Вучић је пристајао на све само да у очима свог идола буде што већи. А идол је био строг и насилан. Кажњавао је понижавањем, а награђивао положајем који намеће нове обавезе и већи степен лојалности. Шешељ је отелетворење вербалне, политичке, психичке и физичке агресије. Не можемо анализирати Вучића, а да у његовом лимбусу не пронађемо шешељоидну израслину која је утицала на његов развитак и функционисање. Шешељ је производ ратне психозе. Да није било распада Југославије и почетка грађанског рата његова биографија била би сведена на наслове досадних правничких студија, већи број предавања и понеку монографију која би пратила наративну медијану. Међутим, време безвредице и безморалности амбициозног провинцијалца начинила је војводом. Тај образац пратио је и његов најмлађи, најталентованији, најамбициознији следбеник. Слепо праћење оставило је трајне последице по његово стасавање, понашање и однос према потчињенима. Рат је само додатно убрзао и продубио тај процес. Рат као спољашњи фактор био је аналогни, допуњујући, можда и пресудни елемент у процесу васпитавања питомца Вучића. Радикалска андрагогија данашњег српског свемоћника је праузрок свих последица наше стварности.

Многобројни ратни, национални, политички и лични порази довели су 2008. године Вучића пред судбинску раскрсницу. Он је губећи спољашње ратове, освету спремао добијајући унутрашњи рат. У том емоционалном расцепу између псеће лојалности и болесне амбиције, победио је ОН.  На менталном пиједасталу поставио је себе и тако је његово „ лудило“ ушло у нову, зрелу, непроменљиву фазу. Тада је почео повратак „отписаног“.

Вучић је успео да легализује радикалштину деведесетих. Успео је да Шешељев примитивизам, агресију, бескрупулозност наметне као мејнстрим. Наравно, није могао успети сам. На руку су му ишле следеће околности-морална декаденција на глобалном нивоу и пластелински карактер домаћих медиокритета. Шешељоиди су постали претећи тренд у Европи пар деценија уназад. Разбијање табуа, превредновање вредности, непостојање јасних правила јавног саобраћаја у ери друштвених мрежа, све је то створило погодно тло за токсичне популисте и параноидне авантуристе да започну свој „дуги марш“  кроз институције. Њихов марш се завршава марширањем тих истих институција из постојећих уставних оквира, њихово или гашење или обесмишљавање. Синергија Маска и Трампа само је крешчендо те трагичне епопеје.

Не, није кликбејт! Радикали су на власти у Србији! Да, да, они из деведесетих!

Војислав Шешељ ФОТО: Фонет

Чудимо се како је могуће да ЕУ подржава радикални Београд? Зашто и не би када су разоружани радикали опасни само за опозицију, не могу кризу пренети ван граница преткумановске Србије плус Војводина и то је Бриселу и Вашингтону довољно? Све остало је на нивоу дозвола за киоск и нелегалних избегличких насеља у Земуну. Сећате се? Прва власт радикала била је у овој београдској општини где је планула нелегална градња и отварање киоских радњи. Данас су они напредовали. Киоске су замениле монтажне фабрике, а уместо избегличких насеља сада се дижу облакодери и елитни квартови по Београду. Али, формула је иста-корупција, примитивизам, бахатост.

Не, није кликбејт! Радикали су на власти у Србији! Њихов дух вратио се после изгнанства као Саурон и добио ново тело, нову моћ.

Шта мислите, колико би сада прегледа на yоутубе-у имала Максовизија у којој Шешељ прича о клању зарђалим кашикама и вади пиштољ из џепа уз смех присутне публике у студију? Какви би били коментари, колики однос лајкова и дислајкова? 

Радикали су добили националну фреквенцију за своје „Радикалске таласе“! Они таласају свим фреквенцијама, осим Јавног сервиса на који ипак полажу право и страни господари. Најбољи показатељ ове монструозне чињенице јесте франкенштајнска трансформација дојучерашњих прозападних ведета, који говоре радикалским језиком, обожавају вођу радикалским жаром, мрзе неистомишљенике радикалском мржњом.  Весић, Кена, Булатовић… Њихов однос према Вучићу идентичан је Вучићевом односу према Шешељу пре тридесет година. То је тај образац, то је то специјално васпитање, то ја те деформација. 

Наша садашњица јесте пораз наше младе демократије. Њу је заменио шешељизам, његову бакљу сада носе преживели радикалски отпаци и жути прелетачи. СНС је нова СРС, прилагођена времену, новим условима, али са старим начином управљања људима, државом и друштвом.

А каква је наша будућност?

Др Александар Дикић

Вучић нам је већ предсказује. Он не може изгубити, он се само може повући-кад ОН жели и како ОН жели. Сада саветује опозицији да га убије, јер га се једино тако може решити. Не, не показује тиме своју храброст, њу је изгубио још у младости са првим батинама на трибинама и при првом вербалном шамарању у Магистрату. Он тиме наставља да исијава мржњу према својим противницима којима поручује да су безмуди лицемери, да су лајаве кукавице, јер не смеју да буду Аписи, не смеју да своје речи замене мецима. Да смеју, можда би их барем мало поштовао. 

Можда ће ова Вучићева будућност постати наша реалност. Велика је шанса за то. Али, иако све покушава да контролише, време је чудна зверка, избегава готово све замке. Али, ако верме није успео да зароби, нас сигурно јесте. Тренутно је побуна у Синг-сингу. Затворски чувари толеришу дивљање затвореника како би им и на тај начин разбили сваку наду у ослобођење. Тај зид у који смо ударили јесу зидине затвора.

Да ли је капије могуће откључати изнутра?  Једино ако се отму кључеви од власника затвора. Или се капија пробије на силу. Или се сви поново вратимо у своје ћелије и наставимо своје јадне животе да живимо по задатим, затворским правилима. 

Студенти које нису успели да преваспитају и декодирају даће нам одговор на то питање.

До тада – РУКЕ СУ ВАМ КРВАВЕ!

Др Александар Дикић