Србија је месецима паралисана дубоком и свеопштом кризом. Надстрешница није само разоткрила све слабости и аномалије нашег друштва, она је била неконтролисани акцелератор кризе која нас полако увлачи у вртлог догађаја који ће променити Србију коренито и неповратно.
Потрага за узроцима не мора бити немогућа мисија. Касијеве речи Бруту могу нам бити мудра смерница-кривица, мили мој Бруте, није у нашим звездама, већ у нама самима. Ми само захваљујући срећним околностима још увек нисмо у отвореном грађанском рату, али смо сваким даном све даљи од грађанског мира. Режим је показао потпуну неспособност за конфронтацију у демократским условима, у институцијама, поштујући општеважећа правила. Као да је једва дочекао да се сукоб прелије на улице, па да својим уличарским васпитањем, менталитетом и искуством потуче противника једном за свагда. Није се десило.
Већ на почетку кризе Вучић је почео да прича о бројевима, о процентима, о легитимитету. Последњи, али буквално последњи покушај свенародног саборовања био је као чекич посред чела болно суочавање са чињеницом да процес који су студенти покренули не може бити заустављен, може бити успорен, неке фазе одлођене, али га нико и ништа не може прекинути.
Питање легитимитета је добило одговор после 15.марта и 12.априла. На једној страни пар стотина хиљада људи по хладном и кишовитом времену, уз обустављен железнички и градски саобраћај, уз вишедневно понављање претњи насиљем и сукобима. На другој страни неколико десетина хиљада људи по лепом времену, са бесплатном храном и дневницама, организованим превозом и припремљеним некултурно-забавним програмом. Саветодавни референдум је већ одржан, само што је на челу особа која већ одавно не прима савете ни од кога ко му не ласка и не подилази. Обе стране пумпају, са једном разликом што студенти пумпају издуване институције, а напредњаци пумпају Вођин его. Ко ће победити у тој трци наоружања остаје да се види. Чини се да су и заробљене институције и његов повређени его последице једне те исте болести која је ушла у завршну фазу и која захтеву радикалну, инвазивну, неодложну терапију.
Прошло је довољно времена и нема потребе више да тражимо нове анамнестичке податке, да понављамо скенер, узимамо биопсију или анализирамо проливену крв. Довољно смо озрачени мржњом са малих екрана, еврпувете ће бити мале за крвопролиће које нам се спрема. Време је за лечење!
Суштина свеопште кризе друштва или нације је у општем политичком неповерењу! (Ж.Видовић)
Морамо да почнемо да верујемо. И у себе и једни у друге. Веровањем у себе и делегирањем те самоуверености на друге до себе, створићемо институције, државу и лидере од поверења.
Бројке јесу на нашој страни, дух епохе није. Морална исправност је на нашој страни, време више није. Покретачка и креативна енергија је на нашој страни, менталитет и биологија нису.
Бројке јасно говоре да све више људи схватају да се владавина Александра Вучића претворила у обману грандиозних размера која се темељи на сили, корупцији и чудовишним апаратима лажи. Људи који су и даље спремни да упрљају образ и савест или особе које немају ни образ, ни савест више не показују ону лакејску усрдност која је красила Вучићеву медијску гарду пре само пар година. И они су увукли рогове, више на гребу копитама, рика је за октаву нижа. Али без лажног оптимизма! Дух времена иде на руку непријатељима демократије и на затрованом тлу сада успевају само мутиране форме трновите, зимзелене флоре. Не, осећај моралне супериорности није лажан, он је реалан и сигурно ће преживети тест времена, али неког будућег, не овог. Морал пориче живот (Ниче). Ово време је време превредновања вредности, реелитизације, сламања старих таблица и исписивања нових, стварање новог човека са вештачком умосто природне интелигенције, са дигитроном уместо срца, са апликацијом уместо разума. Армија ботова није фикција, није завера, она заиста постоји и изван друттвених мрежа, то су људи од крви и меса, зомбирана, роботизована, дехуманизована. Нису они неморални, већ иморални, они су изван нашег моралног система, зато нам делују тако далеко, одсутно, отето. И треће, покретачка енергија јесте наша предност, иницијатива нам даје и право и моћ, али не потцените ни у једном тренутку балканско блато које све прогута и људе и време и идеје.
Да поновим, време је за лечење.
Да поновим, једини лек је револуција!
Кључно питање револуције је питање власти. Први проблем код промене власти јесте инстиктивни страх маса од свеопштег хаоса. У очима обичног човека, хаос је увек гори и од најгоре диктатуре. Човек је спреман да жртвује и своју слободу и имовину и права само да би се осетио сигурним, а хаос значи перманентну несигурност, док диктатура почива на сигурности, макар и оној која постоји у затвору. Затворски ред и правила касарне лакше се подносе од егзистенцијалне неизвесности и перманентне анскиозности. Да би уклонили ове осећаје некомпатибилне са нормалним животом, људи су створили државу и друштво као одбрамбени механизам, као фиктивни и реални штит истовремено. Револуција за њих значи уклањање, макар привремено тог штита, и тако разоткривени, огољени људи су поново изложени тим егзистенцијалним страховима које не могу да поднесу, да савладају, да победе. Зато пристају на све, чак и на неслободу, чак и на затвор, та сигурност готово да нема цену. Несигурност је гора и од смрти. Страх од смрти човек је покушао себи да објасни кроз религију. Религија покушава да са смисао и злу и смрти. Али пред хаосом, пред амбисом бесмисла човек остају немоћан, разоружан.
Када околности постану такве да просечан грађанин престане да промену сматра као увод у свеошти хаос, када је страх од власти већи од страха неизвесности-онда је промена незаустављива.
Ова криза пробила је политичке, етничке, али и социјалне разлике. Оне нису занемарљиве, напротив, власт их је подстциала годинама уназад. Паразитирала је на сиромашнима који не смеју да желе, и на богатима који немају потребу да желе промене. Сада су границе пробијене. Сиромашни се више не боје, а и привилеговани постају једнако незадовољни.
Прва, можда и најважнија препрека ка револуцији је превазиђена. Много их је до циља. Идемо, корак по корак. Да бисмо успели морамо не да гледамо једни у друге, већ у истом правцу. Гледајмо ка истом циљу, а циљ је нова, боља, нормална Србија!
Др Александар Дикић
