Језик је, као што многи које је за то брига знају, живо биће. Дише, креће се, мења се, расте, еволуира, мрзи кавезе и корсете… Правопис се мења, речник се мења. Чак и за време једног живота, а то сведочим личним искуством, оно што је правописно било ‘исправно’ пре 30 година, више није – или не у већини (на пример, ‘обзиром/с обзиром’, ‘Версаће/Версаче’).

Турбулентне друштвене ситуације, посебно политичке и технолошке револуције, су убрзани инкубатори језичких промена. Светски трендови, нове професије, нове дигиталне платформе, нове друштвене ситуације и животни стилови доносе нове речи и фразе. Нове ‘миметичке’ феномене који се преносе, мутирају, умиру и, неки од њих, преживљавају.

У том смислу, ни постојећи општедруштвени протест – мислим да је одавно по масовности, мада не и по моралном тежишту, превазишао назив ‘студентски’ – није изузетак. Протест, подржан узаврелим квасцем друштвених мрежа, лингвистичка је пекара из чије рерне скоро свакога дана излазе нова језичка теста.

Вероватно два најпопуларнија су ‘Пумпај!’ и ‘Ћаци’.

Ако је првом порекло и даље спорно и осцилира од свадбарско-естрадног вирала до опскурног ‘треда’ на Редиту, другом се порекло врло добро зна. Оба су постала универзални симболи, језичке значке протеста, и као такви, са собом носе тону значења. Никада више у нашем друштву, или бар још дуго, израз ‘пумпати’ неће имати своје регуларно значење, као што се ни реч ‘ђаци’ више не може замислити без своје погрдне риме.

Као што неко помену недавно на Твитеру, замислите ту егзистенцијалну муку, тај свраб који не може да се почеше: да знаш да си ти написао ‘ћаци у школу’ на стубу капије гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду (и да ти је, по обичају неписмених, на крају зафалило места за последње слово), да си аутор речи која је постала ‘славна’, део друштвеног ткива – а не смеш никоме да кажеш! Која казна за самосвесно биће, што овде можда и није случај. Није тешко бити ‘несвет’ (што кажу новосађани) кад си несвестан… разлика је само у једном слову.

‘Ћаци’ су, у општој спрдачини, са собом донели и израз ‘лојализација’: дупло сатиричну ‘нову правописну форму претварања Ђ у Ћ’ и референцу на до сада фиктивне ‘лојалисте‘. Ова последња реч призива још једну: ‘црнокапуљаше’, као директну асоцијацију на фашистичке ‘браон’ или ‘црнокошуљаше’. И ова еволуција конструкције показује еволуцију света у коме живимо: света у коме су капуљаче (хоодиес) много нормалније од сада већ формалних кошуља.

Бројчано, скоро статистички, барем ако се погледа асортиман речи и фраза које постају популарне на друштвеним мрежама, прогресивне снаге (неко би рекао очекивано) изгледају много креативније, виспреније, интелигентније. Већина нових израза који ‘улазе у народ’ су термини погрде за режим и његове (све мање) вољне и (све више) невољне присталице.

Иако не у потпуности грађански коректан (или чак ‘хришћански’) – можда чак и метрополски елитистички и неконструктиван за протест као најширу могућу коалицију друштвених слојева – у циркулацији је и израз ‘постојебина’, као опис тих забачених, затуцаних крајева који егзистирају у мраку социјалног и духовног сиромаштва, масовне медијске блокаде и националистичких митова, из којих долазе неке од најватренијих присталица српског режима.

У својој колумни у Данасу, Марчело је донео још две занимљиве речи за које мислим да ће добити и трајнији живот у данима који долазе. Један је ‘зликовница’, израз једног његовог другара којим је описао не само личну и друштвену трагедију и учеснике кампа у Пионирском парку, већ и сваку другу илустрацију и негативце наше већ превише дуге енциклопедија распада. Можда и као алтернативни поднаслов за будућу књигу коју намерава да напише српски председник…

Други је ‘ругломер’, нови еталон мерења свакаквих моралних, естетских, политичких и медијских наказности. Иако није било детаља, могу да замислим скалу, клизећи ‘шибер’ за одмеравање свакаквог ругла у које смо већ предуго потопљени.

Неуморни Јово Бакић је након данашњег београдског саборног референдума увео појам ‘динстања’ жилаве говедине српског режима, реч која се одмах примила на друштвеним мрежама до те мере да је изнет предлог да би потенцијална дигитална платформа посвећена професору Бакићу требало да се зове ‘Динстаграм’!

На улицама, вероватно најчешћи облик испољавања предложених народних зборова је такозвани ‘пох’: гађање локалних представника власти јајима и брашном. Позив ‘Похуј!’ је млађи брат поклика ‘Пумпај!’.

Али, од свих нових и креативних речи које нам је донео протест, једна је неспорна у раширености сентимента: ‘студентољубље’. Одавно на нашим просторима нисмо осетили тај чудан осећај среће ‘онако’, пред призором других, лепих младих људи које не знамо и који својим присуством мењају ваздух око нас, па нам дође да грлимо све около, и да играмо, и да се извињавамо ако некога случајно гурнемо; опија нас тај повраћени осећај да смо ‘бољи’, да смо поново открили емотивне зоне за које смо мислили да су неповратно нестале из наших живота.

Народи много старији од нас имају реч за то: на санскриту се ово зове ‘кама мута’ – јако, топло осећање повезаности са људима око себе, али толико да нам се заглави кнедла у грлу, да се најежимо од милине; код нас би то било, ‘да нам срце пукне од среће’… Само, превише је на српском блесавих асоцијација да би ова санскрит реч звучала и овде лепо као и сâм осећај.

Лазар Џамић (Извор: Радар.рс)