Звони мобилни телефон. Шљива се окреће у кревету и покушава да дохвати телефон. Гледа у екран – пише „ГИЛЕ“. Брзо се јавља. Кратак разговор. Шљива на крају одговара: „Ту сам за 10 минута.“ Лежи још један минут да дође себи. Гледа у плафон. Узима даљински од климе и гаси је. Још нерасањен улази у купатилу и умива се. Гледа се у огледало. Велики подочњаци и равно чело, без бора, неоптерећно раузмишљањем. Такав је и поглед. Туп.

Материјал еластин

Брзо излази из купатила. Облачи уске фармерке од еластина. Обува најновије НИКЕ патике. Навлачи црну мајицу са капуљачом, узима црни качкет и излеће напоље из куће. Чека га Гилетова екипа. Треба нешто да обаве. Кажу биће мало другачије него до сада. Нема ризика да их неко откуца, нити ће дуго чекати да утопе тозла за кеш лову. Неће бити ни утеривања дугова. Највише је мрзео када жене вриште по кући и оклембесе се око врата бизгову који Гилету дугују лову, па онда морају и те жентураче да млатну који пут и да их закључају у неку од соба. Најгоре је када соба нема кључ, па онда те што млатарају рукама и вриште ко да их дереш, морају да вежу нечим. Најчешће користе чаршаве које поцепају на пола. Овог пута, неће бити ни рекетирања, па да се деси да власник локала глуми храбришу, па се супротстави Гилету и екипи. Касније том лику са кичмом нестане ауто или му се запали кухиња у ресторану. Јбг, таква су времена.

Али, овога пута имаће асистенцију полиције и нико неће смети да их дира. Није му баш најјасније шта се од њега и његових ортака очекује, али ће као и до сада одрадити све што се од њега тражи. Екипа не сме да се обрука.

Било је до сада брдо натегнутих и ризичних послића и неколико крупних послова и сваки пут је било могуће да неко падне и растури комбинације. Било је тешко да се комуницира од када је Цигла пао. Касније је друкао екипу. Обећали му да ће добити условну, а добио је годину дана у Пожаревцу. Кад је глуп. Боље да је држао језик за зубима и радио за екипу, а не за мурију. Али од када је Цигла испао из екипе времена су се променила.

Изгледа да сви из екипе сада раде за мурију. Некада и са муријом. Није све баш најјасније, али верују у Гилета. Он зна шта ради. До сада је направио кућу на спрат у сред града, има викендицу на Голији, приватизовао једну фирму у Чачку, има две младе љубавнице, вози ауди Q8 qуаттро… Ко није за себе није ни за друге, а Гиле је свакако за себе. И зна да нас организује, зна да намирише комбинације. Даје нам, не фали. До сада је само једном осуђен, али никада није ишао на робију. Гиле зна.

Ускоро су сви дошли на договорено место. Шљива је био међу првима који су стигли. Ту су и: Крџо, Дебели, Креза, Шипка, Обрва, Дуки, Сајла, Брзи, Главоња и Шпил. Ускоро је дошао и Гиле. Седају у аутомобиле и крећу за Нови Пазар. Испред њих мурија. Укључена ротациона светла. Јуре 120-130 км/х, како и доликује оштрим момцима, момцима са асфалта. Нико ништа не пита. Изгледа нека озбиљна комбина.

Није прошло пуно, стигли су испред неке зграде. Испред је улица и омањи плато поплочан бехатон плочама. На згради разни натписи, које углавном екипа која је дошла не разуме: „СУБСЦРИБЕ на протесте“, „Наставници и администрација ДУНП-а уз студенте“, „ГАМЕ ОВЕР“, „ПУМПАЈ“ , „ДУНП у блокади“ и слично. Гиле је навукао капуљачу и показује осталима да ураде исто. Сви у црним мајцама, а испред њих полиција, сва у плавим мајцама.

Зачу се једна гласна наредба. „УПАДАЈ!“

Нагло је полиција потрчала уз степенице и ушла у зграду, на силу отварајући врата. За њима је ушла Гилетова екипа. Полиција се распоређује уз зидове. Командир полиције показује руком Гилету да крене. Гиле се окреће према екипи: „Задатак нам је да све који овде нису у униформама избацимо напоље, на улицу. Је л’ јасно?“ – „Јесте!“ загрмеше момци са асфалта. „Изолујте једног по једног од ових размажених маминих и татиних синова, ако треба опалите им по неку васпитну, удрите шљагу или ћушку, покажите им да им овде није место. Шљам један и олош је упао на овај универзитет. Нису то никакви студенти, то су све нерадници и фашисти. Све им је плаћено и све су добили на тацни, док се ми цео живот боримо сваки дан да преживимо и зарадимо за наше породице. Напали су и државу и председника државе и зауставили сву привреду и више нема посла ни за кога, па ни за нас. Све их избаците напоље. Што пре!“ Кроз Шљиву проструји неки посебан осећај важности. „Гиле стварно зна“ – рече Шљива док кисеоник и адриналин у њему покушавају да дође до мозга.

Екипа је укапирала да су неки клинци кренули да им узму пос’о и били су више него ревносни и оштри према њима. Некога за косу, некога по коси, некога песницом у главу, некоме шамар, некоме ударац у стомак, некоме колено у леђа. И студенткиње нису биле поштеђене.

Полиција је стајала са стране и осигуравала да постоји пролаз до излаза из зграде, као коридор за избацивање. За 10-15 минута Гилетова екипа је избацила све студенте и студенткиње напоље. Све који су то вече и ту ноћ били у згради Државног универзитета у Новом Пазару.

Универзитет се решио студената. Ноћу.

И добио нове добротворе. Гилета и екипу. Исто ноћу.

Полиција сада стоји испред улаза у Универзитет и не дозвољава прилаз улазним вратима. Студенти се буне и протествују испред зграде универзитета, али полиција и Гилетова екипа су сада у факултету, а студенти напољу. Напољу су будући лекари, инжењери, адвокати, економисти, асистенти и професори, а унутра су осведочени криминалци, силеџије и насилници.

Шљива стоји у ходнику факултета и гледа слике и урамљене фотографије окачене о зидове. Све неки људи у оделима. Никог не препознаје. Поред тих портрета о зидовима стоје окачене и урамљене разне дипломе и награде. Ништа му није јасно, али осећа да је урадио праву ствар. Који ће нам ђаво студенти? Коме су они добра донели? Нигде их уосталом није виђао по граду. Чиме се баве, од чега живе, ко им је вођа? Све те мисли му тешком муком пролазе кроз главу. Али осећај задовољства је желео да подели и са неким из екипе. Окрену се према Шипки, стави му руку на раме и сав узбуђен рече: „Братеее, први пут сам на факултету.“

Миодраг Гавриловић