Прозападна опозиција већ годинама не успева да креира и представи грађанима адекватан програм којим би допунила и заокружила своју политичку понуду и изашла на мегдан напредњацима и Александру Вучићу. Док политика у ужем и вредносном смислу представља стратешку ствар, дотле програм који се односи на свакодневни живот људи и привреде представља тактичку ствар у политичкој борби која никада не престаје. Програм без политике не може да опстане, политика без програма нема смисла.
Околности у којима се одвија данашњи живот у Србији онемогућавају прозападној опозицији да са својом реториком и уличним ангажовањем нанесе одлучујући ударац напредњачкој власти. Оне јесу последица унутрашње економске ситуације и међународног политичког оквира, као и потеза који је садашња власт повлачила у претходном периоду. Деведесетих година једна од парола са протеста је била ,,Београд је свет’’. Он то сада несумњиво јесте, свет и то онај капиталистички. Србија живи своју економски реалност под готово истим правилима по којима то раде Немачка, Француска, Италија или Шпанија, али и Словачка, Мађарска, Румунија или Пољска.
Србија данас живи живот пуног капитализма, она званично бележи најдужи период несметаног капиталистичког развоја у својој целокупној модерној историји. Људи живе по истим правилима економије и привређивања као и у свим осталим западним и источним европским капиталистичким државама. Иста правила не подразумевају и исти ниво достигнутог материјалног благостања са развијенијим земљама али једно је сигурно, Србија није више она изолована земља, измучена санкцијама и ратовима као деведесетих година.
Земља бележи добре макроекономске показатеље. Буџет је стабилан, јавни дуг је низак и то по мерилима западних земаља који су у томе много гори од Србије и других мањих држава. Инвестиција је сваке године све више. Са једне стране инвестиције из иностранства, са друге велика улагања државе у инфраструктуру. Србија годинама бележи солидно високе стопе привредног раста, а ове године ће бити чак и у самом европском врху у тој категорији. Недовољно да се стигне стандард развијених европских земаља али довољно да се постепено подигне сопствени као и да се све укупно осети да је економско стање стабилно. Плате у јавном сектору, пензије и минимална цена рада се подижу сваке године што многима даје осећај да се нешто ипак дешава и да се тиме боље носе са инфлацијом која је свеприсутна у задњих неколико година, а опет као глобални тренд а не изоловани српски случај. Неки ће рећи да није довољно али није ни безначајно, јер може да буде и сценарио са инфлацијом али без било каквих повећања.
Страних радника у земљи је све више и сваке године се одобри на десетине хиљада виза и дозвола за рад страним држављанима. Посла има на све стране и не ради само онај ко неће или не може. Србија већ полако долази до стања тзв. природне стопе незапослености. Управо је решавање питања незапослености један од најјачих адута напредњачке власти. Једним делом је томе сама допринела привлачећи велики број инвестиција у индустријска радна места којим су запослени људи из доњег дела социјалне лествице који су претходно били без посла. Са друге стране напредњаци су имали и среће. Природним током развоја технологија и ИТ сектора створено је на десетине хиљада радних места у ИТ сектору али и међу другим областима који омогућавају слободан рад на даљину у Србији за компаније из иностранства.
Страних туриста је више него икада. Срби издају своје станове туристима више него икада. Наши људи путују, у иностранство али и по Србији, више него икада. Наши људи троше више него икада и купују ствари које им суштински не требају више него икада. Србија није сиромашна земља.
Са друге стране, јављају се повећани апетити од стране готово свих делова друштва на социјалној лествици, опет добрим делом као последица увек присутне неједнакости и поређења са другима. Све појаве иманентне капиталистичкој привреди али и људској природи. Цене некретнина расту у небеса и све је теже људима да купе своју прву некретнину. Опет они који немају тих проблема, било да су виши слој или средња класа друштва могу неретко да планирају куповину друге, треће или које већ по реду некретнине као инвестиције. Капитализам у свом пуном сјају.
Прозападна опозиција упорно прича о сиромаштву и како људи по улицама гладују и једва крпе крај са крајем. Опозициони прваци причају како се у Србији никада горе није живело. У исто време обесмишљавају и банализују апсолутно сваки потез који власт повуче у економској сфери.
У претходној деценији прозападни опозициони прваци су се истакли са подсмевањем новоствореним ниско плаћеним радним местима у великим индустријским центрима, омаловажавањем мотања каблова и свега осталог. Онај ко је био без посла годинама цени што је сада у могућности да ради а нарочито ако су у таквој могућности и чланови његове породице који су вероватно исто били без посла. Ово је нарочито видљиво у мањим срединама ван удобности ужег круга Београда и Новог Сада. Прозападна опозиција са оваквом реториком не постиже ништа и себе додатно изолује од потенцијалних гласача. Да ствар буде још трагичнија по њих убедљиво највећи део нижих слојева на социјалној лествици гласа СНС и Александра Вучића. Исти процеси се већ годинама одвијају и у западним земљама где су се са својим неразумевањем радничке класе и сиромашнијег дела становништва лево либералне странке учауриле и ограничиле на свој сопствени круг двојке ван широких народних маса.
Нису стали само на томе већ су се активно укључили у негативну кампању против кинеских инвестиција у Србији. Опет подсмех али и сатанизација. Тешко је међутим објаснити људима, онима који иоле желе да чују све стране и ставе прст на чело, како је то кинеска инвестиција у нову фабрику гума у Зрењанину отров за народ док је француска инвестиција у већ постојећу социјалистичку фабрику гума у Пироту пример успешне директне стране инвестиције? Гуме су гуме и технологија њихове производње и свих нуспојава је мање више иста. Не и за прозападну опозицију која се директно супротставља и руга привредној сарадњи и инвестицијама са званично највећом економијом света. Исто је и са блаћењем присуства кинеског капитала у Бору и Мајданпеку али и Железари Смедерево. РТБ Бор је деценијама таворио као губиташ у државним рукама са страначким руководством. Железница је претходно остављена и одбачена за долар од стране америчких инвеститора. Кинески капитал им је донео живот као и извесност пословања и сачувана радна места. За прозападну опозицију изгледа и на питању инвестиција и привредне сарадње постоји само једна столица, она западна.
Прозападна опозиција би морала да се подсети како су њени претходници победили на изборима 2008.године. Јесте да је парола и Европа и Косово умирила народ али га је Драган Николић у Фићи повукао на страну заједничке листе предвођене са ДС и Г17 плус. Долазак ФИАТ-а у Крагујевац је био кец у рукаву Бориса Тадића и Демократске странке на тим изборима. Колико се ФИАТ десио толико се фамозних Динкићевих 1.000 евра у акцијама никада нису десиле. Нису се десиле али су биле једно од јачих предизборних адута тадашњих изборних победника. Да ли се неко сећа Божидара Ђелића и укидања ПДВ на куповину првог стана? Мало је мера издржало пробу времена као ова, и дан данас људи приликом куповине првог стана осете благодети ове одлуке донесене од стране тадашњих власти.
Сведоци смо периода највеће изградње инфраструктуре коју Србија памти у последњих неколико деценија. Србији су насушно били потребни нови путеви, мостови, брзе пруге и боље повезивање читаве земље које доноси већи квалитет живота и комфор грађанима. Рачуница власти је јасна. Са једне стране директан утицај на квалитет живота грађана, са друге подстиче се агрегатна тражња у земљи и подиже привредна активност, ништа ново у законитостима капиталистичке привреде као такве.
Док су опозиционе критике цене коштања сваког великог инфраструктурног пројекта, изградње Националног стадиона, као и пројекта ЕКСПО оправдане и могу послужити као валидан основ за напад на власт дотле су екстремне и радикалне мере са запоседањем градилишта и везивањем за мостове апсолутно контрапродуктивни. Док се представници прозападне опозиције везују за мост из периода Другог светског рата, Вучић и напредњаци ускоро отварају ауто пут до Врњачке бање и брзу саобраћајницу до Лознице. Ко ће да остави бољи утисак на обичан народ? Радикални потези терају од себе умерене гласаче. Догађај са надстрешницом неће суштински променити перцепцију умерених гласача када је реч о великом обиму изградње земље коме сведочимо у периоду напредњачке власти. Он ће зацементирати и потврдити само изнова подршку оних гласача који су већ опредељени али неће придобити жељени број нових тј. одвући их од СНС ка западној опозиционој страни.
Ако као политичка опција већ немаш шта да понудиш народу у сфери економије и материјалног а иницијативу на том пољу си препустио противнику, онда покушај са нематеријалним. У кандидовању тема на том пољу прозападној опозицији у претходних десетак година нема равног. Невероватно је до које мере прозападна опозициона групација у Србији користи готово метафизичке појмове попут демократије, слободе, светлости, сунца, среће и других сличних ствари у својим свакодневним обраћањима. У једној дебатној емисији пред децембарске изборе 2023.године на Инсајдер телевизији Радомир Лазовић, из коалиције Морамо, се обраћа Владимиру Орлићу из Српске напредне странке и дословце му каже како грађани због власти више немају осмех на лицу? Исти наратив можемо да чујемо и на медијима који раде у корист прозападне опозиције, и тако то иде годинама.
Највећи део људи из тзв. центра политичког спектра, који од политике директно не живе, не везују своју личну срећу, осмех и задовољство животом са једном или другом политичком групацијом. Такође имају врло рђаво мишљење о свим политичким странкама и њиховим члановима и функционерима, посебно на нижим нивоима власти. Како сад те људе убедити да је СНС зло а да шанса за осмехе лежи у онима који су претходно владали пре њих? Сви су исти, рећи ће људи, бар када је лична срећа у питању.
Александар Вучић не пропушта ниједну прилику да у својим обраћањима прича о стабилности и миру. Прозападна опозиција у својој реторици нуди супротно. Њене сталне поруке у борби са властима јесу револуција, побуна, крв, обрачун, лустрација, грађанска непослушност, шести октобар, вијање по улицама и још свашта нешто што буди зебњу. Највећи део обичних људи и умерених бирача не дели исту перцепцију, већ управо супротно, такве позиве доживљавају као потенцијалну нестабилност и улива им несигурност и страх. Опозиција је у радикалној реторици отишла предалеко и понаша са као распојасани левичар у младости док је центристичко бирачко тело конзервативац у зрелим годинама. Неки ће рећи да други немају срца, неки ће рећи да први немају мозга.
Колико је прозападна опозиција промашила са темама на пољима економије, животног стандарда, борби за власти и срећу, толико је ипак успела да погоди са причом о систему, институцијама и темама криминала и корупције. Прозападна опозиција додуше овде има пар других проблема.
За криминал и корупцију је логика врло проста. Тамо где је власт тамо су искушења и шансе за криминал и корупцију веће по природи ствари. Иако су самим опозиционим статусом у очима народа лишени одговорности за ове рђаве радње у садашњем моменту, у исто време њене редове претежно чине бивши првоборци Демократске странке и других странака које су биле део претходне владајуће гарнитуре из периода до 2012. године, а која није пуно упамћена по добру. Не само да су економски резултати тих претходних били катастрофални него на самом односу према вршењу власти нису показали да су ишта бољи од других. Одјек жути лопови и даље одзвања међу народом.
Тешко је генерално убедити људе да ће једна политичка опција да буде поштенија од друге ако јој се да власт у руке, а нарочито ако је она претходно већ имала свој период власти када је била све и свја у другом делу модерне српске демократије. Све ово ограничава ефекте напада прозападне опозиције према власти на линији криминала и корупције односно поштења и правде.
Има ту још нешто. Стабилна економска ситуација и благи раст стандарда додатно тупе опозициону оштрицу на питањима криминала и корупције. Што је економска ситуација боља тј мање катастрофална, а људи махом памте колико је она катастрофална била 2012.године, људи се теже опредељују водећи се поменутим темама. Властима се више прашта када нема свеопште беде и када егзистенција није угрожена. Овоме такође доприноси изузетно тежак економски период који је био заступљен од 2008. до 2012.године.
На слична ограничења прозападна опозиција наилази и када су у питању систем и институције. На помен система многи ће да поставе питање а зашто га ви, ови претходни, нисте направили? На причу да је садашња власт уништила институције уследиће питање а када смо их то па имали? У време Бориса Тадића и ДС реформе правосуђа? Покојни Драган Марковић Палма се прославио са својом изјавом којом је оправдао улазак СПС-а и Јединствене Србије у коалицију са прозападним странкама 2008.године. Патриотизам се не сипа у тракторе, рекао је. Е па Исто тако је и са институцијама.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
