Слушајући поруке које у последњих неколико недеља долазе од стране политичких представника прозападне опозиције у Србији, као и њима наклоњених медија, НВО сектора, јавних личности и активиста на терену, човек би помислио да је тренутак смене власти Српске напредне странке предвођене Александром Вучићем на дохват руке. Власт се ваља улицама само неко треба да је узме. Читава ствар је ипак далеко од истине.
Прозападна опозиција у Србији данас нема капацитета за смењивање власти и освајање већинске подршке међу народом у Србији. Она нема политику, нема програм и на крају нема људе који могу тако нешто да остваре и да буду прихваћени од стране већине народа који гласа на изборима.
Такође и објективне околности везане за сам стандард грађана и њихов свакодневни живот не стварају могућност за формирање критичне масе која би се ставила на располагање прозападном политичком опозиционом блоку, како на биралиштима тако ни на улицама.
Прозападна опозиција не само да не може да освоји већи број гласова од СНС-а већ не може ни да освоји критичну масу гласова која би јој омогућила да у одређеним околностима уз десне опозиционе снаге националне оријентације и увек лако прилагодљивим СПС-ом обезбеде већину неопходну за формирање нове власти и смену садашње. Све ово наравно у сценарију савршено изазване олује где би се активно укључио и западни међународни фактор.
Без освајања неопходне народне подршке и повољних резултата са биралишта, нема преливања те снаге у институције система, док са друге стране нема ни озбиљних могућности да ванинституционалним притисцима, координираним са западним центрима моћи, у неком периоду метежа, сукоба и нестабилности притисну садашњу власт на одступање. Када постоји критична маса она мора да се види не само на биралиштима него и на улицама.
Није да прозападна опозиција нема политику већ нема политику која би могла да донесе жељени резултат за освајање критичне масе међу народом. Она нема политику потребну за дубљи продор ка центру политичког спектра и освајање већинске подршке обичног народа односно умерених гласача. Оних гласача који одлучују сваке изборе и који могу да дају свој глас и Вучићу данас и опозицији сутра.
Српска прозападна опозиција данас представља једну грађанистичку, другосрбијанску и готово фанатичну прозападну политичку опцију у политичкој понуди Србије. Њена политика је у потпуности дефинисана и има своју јасну вредносну оријентацију, док су ставови опозиције и њених првака директни и изведени до краја.
За садашњи застој у ЕУ интеграцијама, који тапка у месту већ неких десет година, оптужује власт да је она тај пут зауставила са својом корупцијом, диктатуром и не испуњавањем стандарда из области правосуђа, демократије, избора и других области.
Процес интеграције у ЕУ се догматски представља као неки свети пут на коме Србија мора да поднесе све жртве које се од ње траже а да при том нема чак ни назнаке да би земља у блиској будућности могла уопште бити примљена у ту организацију. У садашњим геополитичким превирањима за прозападну опозицију у Србији нема дилеме. За њих не постоје две или више столица у међународним односима. Постоји само једна, она западна, најближе осликана у релацији са ЕУ.
У исто време се заговара ЕУ НАТО наратив о рату у Украјини и односу према Руској Федерацији. Челници прозападне опозиције у Србији данас заговарају увођење санкција Руској Федерацији као и потпуно усклађивање са осталим деловима ЕУ спољне и безбедносне политике.
О Косову и Метохији, иако се то више ни не крије а захтеви за признавањем независности КиМ се сада испостављају јавно од стране највиших функционера ЕУ и држава чланица. За челнике прозападне опозиције ово није тема.
У моменту када се на тлу Европе одвија највећи рат након Другог светског рата и када се не зна где ће наредно жариште да се отвори, уз ЕУ и земље чланице које полако али сигурно преузимају све већи терет будућег наоружавања и опремања Украјине и њене војске за даље вођење оружаног сукоба са Русијом, када се не зна да ли ће бити мира у остатку Европе нити како ће и сама ЕУ да изгледа као организација и са којим задацима и могућностима, челници прозападне опозиције у Србији фанатично причају о неопходности ЕУ интеграција, и то у земљи која се у том процесу налази већ више од двадесет година.
Прозападна опозиција у Србији данас заговара један потпуно подређени статус Србије у односима са земљама западног политичког блока, а пре свега ЕУ као организацијом која окупља највећи број тих земаља и са којом Србија има и најнепосредније односе у арени међународних политичких прилика. Србија се представља готово као малолетно лице лишено пословне способности у односу са пунолетним далеко моћнијим западним земљама заједно окупљеним у организацији ЕУ.
У поређењу са оваквом политичком понудом Александар Вучић води политику која држи још какву такву дистанцу према захтевима из ЕУ и њених земаља чланица, оличену пре свега у не увођењу санкција према Руској Федерацији, као и свођењу процеса ЕУ интеграција на дипломатску игру договореног лагања лишену прозападног фанатизма. Такође се све више изражава јавна скепса да ће Србија уопште икада и бити примљена као нова чланица. Ништа друго до игре балансирања на танкој међународној жици по којој Србија хода. Упркос притисцима економске и политичке везе са Русијом али и Кином се не раскидају.
У поређењу са политиком прозападне опозиције на међународном плану, Александар Вучић води политику компромиса, прозападна опозиција води екстремну политику.
Суштински од пута Србије у ЕУ нема ништа и то се више не може сакрити. Грађани изјавама ЕУ бирократа, домаћих НВО представника и прозападних опозиционих првака не верују. У таквој ситуацији политика компромиса осваја више гласова од екстремне политике западњачког ЕУ фанатизма.
Са друге стране, на регионалном и унутрашњем плану имамо политику која се јавља опет као последица истог вредносног система и оријентације. Другосрбијански, прозападни, грађански ставови су јасни а то је прихватање наратива о наводном геноциду у Сребреници као и посматрање свих ратних догађаја из деведесетих година кроз перцепцију на линији политике из званичних Загреба, Сарајева, Брисела; Вашингтона, Лондона, Тиране и других Србији ненаклоњених центара, недовољна подршка или отворено противљење према интересима српског народа у Републици Српској, као и Црној Гори, негативни став према Српској православној цркви а ни ћирилица није на добром гласу. Не треба заборавити ни питање аутономије Војводине где се код једног дела прозападног блока федерализација земље намеће као пожељни модел кохабитације два дела једне исте државе.
Ова политика прозападног антинационалног екстрема на унутрашњем плану не може да донесе већинску подршку међу народом. Историјски Друга Србија никада није била већина у Србији. Антинационална политика не може да донесе већину у Србији.
Међутим то није све. Има још нешто што чини јако битан део политике прозападне опозиције, а што прожима велику већину њених присталица. То је један специфичан скуп вредности и размишљања који подразумева један инфериоран и фаталистички поглед на своју земљу и свакодневни живот у њој. Он подразумева да се свакодневно живи у земљи мрака, пакла, диктатуре, примитивизма, сиромаштва, јада, беде и тако редом.
То су вредности које говоре да се у Србији не може наћи срећа, да у њој нема смисла живети, да су црни облаци константно над свима нама и да пристојног живота нема а нада ако којим случајем постоји она се своди на карту у једном правцу, у неке од земаља западног света наравно.
У каквој земљи ја живим? Ово нема нигде? Тако ти је то кад живиш у Србији. Србија па три тачке. Колико смо само пута чули овакве изјаве од политичких вођа прозападне опозиције, њихових симпатизера или интелектуалаца који је подржавају?
Перцепција која сатанизује и готово обесмишљава живот у Србији док у исто време апсолутно глорификује све што долази из земаља западног света. Ништа у Србији није довољно добро нити на западу лоше да би било поштеђено ове логике. Треба рећи да је овај поглед на живот у Србији итекако заступљен међу најтврђим гласачима и симпатизерима прозападне опозиције и представља можда и њихово главно обележје.
Ова критика свега и фаталистичка перцепција иде даље од садашње власти, она у неким сегментима иде дотле да се чак обесмишљава и држава као таква. Не свака држава наравно, већ ова у којој живимо.
Аутошовинизам у комбинацији са Стокхолмским синдромом који путујући кроз структуру њихових гласача налази своју меру од тврдог језгра фанатичних присталица па до оних умеренијих који усвајају такве светоназоре у једној блажој форми. Могло би се рећи и да је то један начин живота практично, оних људи који су наведене вредности усвојили и применили их на своју свакодневницу. Овакав наратив се нарочито пласира преко медија и интелектуалаца из јавне сфере наклоњених прозападном наративу и прозападној опозицији.
У релацији са наведеним имамо и причу о гласачима СНС као лењим, ружним, необразованим, старим, сиромашним, глупим, тупим, безубим и крезубим. Недостојни живота али достојни њиховог презира. Опет нешто што апсолутно не одговара великом делу народа и само тера потенцијалне гласаче од оних који то причају. Напредњачки гласач данас би могао да постане опозициони гласач сутра. Са оваквим порукама то ће бити мало сутра.
Политика Друге Србије је у потпуности прешла пут од пламена који гори и тврдог језгра до потпуног освајања прозападне опозиције у Србији. Оваква политика данас у контексту међународних односа, међународног положаја и свеукупног историјског развоја Србије и структуре бирача и народног расположења представља чист екстрем. У поређењу са њом политика Александра Вучића представља компромис.
Са овако радикалним ставовима на плану спољне и унутрашње политике и са системом вредности Друге Србије који прожима прозападну опозицију и њено цеолокупно деловање нема већег продора ка центру политичког спектра и освајања преко потребне подршке и доласка до критичне масе бирача.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
