Није основно питање ко стоји иза студентских протеста у Србији, него због чега је до њих дошло. Протести су букнули када на људском видику више није било наде да у српском народу има потенцијала за отпор Вођином (Вучићевом) самовлашћу. Они су, као што су биле и литије у Црној Гори – чудо Божије, с основном разликом што не само да их не предводи Црква, него, напротив.
Студентски протести у Србији су виши ниво игрице живота на којем ми маторци нити јесмо, нити смо били, који – заробљени у кавезу свог знања и искуства које тако посесивно обоготворавамо, спутани својим себичњачким интересима – или не разумијемо или нећемо да разумијемо.
Наравно, погибија шеснаесторо људи када се на њих срушила надстрешница жељезничке станице у Новом Саду узрок је овим протестима таман онолико колико је атентат у Сарајеву на Видовдан 1914. године био узрок Великом рату.
По елементима протектората и колонијалног функционисања, данашња Србија не разликује се значајно од већине земаља у њеној ближој и даљој околини. Оно што је чини посебном је харизма њеног Вође која је успостављена на синергији фиктивног родољубља и реалне корупциј
“Вођа” је скупштинска већина, он је Влада, тужилаштво, судство… Он доводи инвеститоре, гради путеве, спортске стадионе, организује Свјетску изложбу (ЕXПО)… Он спашава дјецу из снијежних намета, даје пензије, плате… Он се не скида са медија, не спава, не одмара, брине и воли Србију. Он управља Србијом као да му је бабо у коферу донио из Ћипурића. Вођа је Србију усвојио. Србија је – он.
Србија има два устава: формални, који је изгласан у Скупштини, и неформални који је, у ствари, Вођина воља. Први је фикус и у Уставном суду; други је животан.
Вођа је посластица за евроатлантске управитеље државама у које спада у Србија. Он им је – љуби га мајка. Ако не морају, а гледају да не морају, они неће да се бакћу гломазним системима управљања државом, да би у њој спровели своје интересе. Спроводе их сервилношћу Вође. То им дође као лаганица у мешетарењу.
Вођа је Србију оштро подијелио: на своје фанове, што вољне што невољне, и своје противнике, штовише – непријатеље. Ови први кусају све што им Вођа потури под нос, с бланко повјерењем у његово морално и психичко здравље, а ови други су се раздијелили на оне којима је у актуелном отпору Вођи најважније ко ће умјесто њега и његових доћи на власт, и на оне којима је најважније ко ће са власти у Србији саћи.
У првој категорији својих противника Вођа види прилику за продужење рока свог трајања и пумпа их страхом од „обојене револуције“ коју, толико пута већ виђено, организују западњачке службе, управо они који су Вођу довели на власт и све вријеме, па и сада, на власти га одржавају.
Другу категорију противника сатире маљем својих медија.
Вођино владање Србијом је својеврсни игроказ илустрован лакрдијама, као што је она недавна у Скупштини коју је извела опозиција уз садејство режима, или она подршке (Албину) Куртију у Бањској, или ова у Пионирском парку… Политичком сценом Србије управљају „бриселска власт и бриселска опозиција“, како то рече мудри Христов пастир Дарко Ђого – тврди Пламенац.
Ако хоће земаљску будућност, Црква мора за младима, да им понуди Господа, управо оног који је три године, ходећи земљом у тијелу, проповиједао нама људима. Не да им га намеће, него да им га понуди.
Можда студентски протести у Србији и пропадну, као Сељачка буна у историји. Али је сасвим извјесно да ће изродити нову политичку снагу, која ће изродити нову политичку елиту. Обриси те политичке снаге се назиру. Она ће суштаствено бити опречна садашњој која је на власти – биће успостављена на здравом бићу српског народа, за разлику од садашње која је успостављена на њеном болесном ткиву.
Протојереј Јован Пламенац (Извор: Побједа.ме)
ФОТО: Црквена општина Бар
