Не би било много двоумљења око тога, на коју особу би се данас односила синтагма попут рецимо Ненадлежни Зулумћар. Није нужна ни слика те особе, нити је потребан неки дужи текст у том правцу… Већина ову особу данас, у најмању руку не воли, и њену политику све више сматра очигледно кобном по Републику Србију. То је оно на шта већину, рекло би се, уопште асоцира лик те особе… Међутим, ова особа је учинила и нешто, по чему је највероватније нараштај такође неће ценити, а што му је ипак у неку руку, само по себи извесно један вредан наук. 

Показала нам је колико сви они који је окружују, који без поговора следе сваку њену реч јер заправо немају никакав интегритет, колико су неваспитани, необразовани, нестручни у обављању својих функција и послова, бахати, колико неморални, колико им незаконитост не смета и колико и каква све кривична дела безочно могу да врше и колико су уопште гледано упадљиво спрегнути у један велики, системски организовани криминал, почев одоздо, од батинаша и дилера са улице, па нагоре преко прашинара, службеника, естраде, буразерских и фантомских фирми… па све до војвода, барона и кнезова, тачније обор кнезова световне и великодостојника оне друге власти.  

Показала нам је та једна особа и колико је просечна памет плитка, сећање кратко, а очекивања фантастична, велики апетити, колико смо незаинтересовани и неспособни да ствари држимо у својим рукама; Па чак, све узев, на које опасне висине се може подићи опстанак једног народа постављеног на један шарени, наизглед „летећи“ тепих, и то само помоћу простог скривања (буквално трпања) огромних гомила афера, страхота и апсурда под тај тепих…

Али, та особа са свим надлежностима које она заправо нема и није у значајној мери водила званичну политику ове земље, не, не… водили су је званично сви ови зликовци којима је окружена… И ту умногоме лежи подло скривена, „Квака бр. 1“, као њен алиби за дан после. 

Тој особи дакле хвала за једно: што је обележила сав кукољ и указала на све слабости жита са нашег поднебља. А ,,Ко не памти изнова проживљава…”, и то врло брзо. И да нагласимо наук: Није циљ само одвојити кукољ, важно је и не постати кукољ!

... и не уведи нас у искушење...

Но треба ту бити јако обазрив, јер напред наведено су само обриси нечег далеко важнијег за декодирање проблема, који се суштински налази дубље испод шаренкасте камуфлажне површине кроз коју нажалост погледи многих напросто тешко или уопште не продиру; Док они проницљивији, дакле они са широм и дубљом перцепцијом, увиђају да површина испољава јасне обрисе једног опаког мрачног механизма који је сакривен испод:

Дубока држава је најмоћнији облик организованог криминала који настаје стварањем паралелних структура моћи у једној држави. Као када тумор преузима органе, па затим и цео организам… Тад државне институције (државни медији, народна скупштина, председник, влада, министарства, правосуђе, полиција, школство, здравство, војска…) као делови тог апарата све више само мимикријски обављају своју улогу у друштву и заправо све више служе једино криминалној удрузи, која их потпуно запоседа. Долази до суштинске системске метаморфозе која разобличава грађанску државу, њена назорна улога потпуно нестаје; њени грађани више нису власници државног апарата и не контролишу га. Цео државни апарат из руку грађана тихо преотима дубока држава, вођена мизантропском есенцијом зла и на сцену ступа све оно што никако није било ни жеља ни намера грађана; На сцену тад волшебно иступа управо оно против чега су се грађани испрва борили. Дубока држава потом са тим државним апаратом лагано поробљава грађане. Сенка преузима… Напослетку поробљени, људи престају да буду грађани – јер више не граде, не чине никакву заједницу, никакав систем. Развлаштени испрва остају пуки конзументи, а убрзо затим на крају и роба. Појавом цене, нестаје човека и његовог живота, каквим га је и каквог га је Бог устројио.

Ово на међународном нивоу пак, у читавом свету данас, изгледа као паразитска мрежа дубоких држава, огроман цивилизацијски проблем – мрак који прождире цивилизацију преузимањем међународних институција; А којем су се на Видовдан ове варљиве 2025. године супротставили слободољубиви српски грађани, сви они које је након пада надстрешнице 1.11.2024. године пренуо крик њихове устале омладине, пронађене младости. Више од игре, ово је искра оне исконске светлости, нешто што је већ сада, само по себи обелоданило тмур епохе и кренуло да одагна пропадање. 

А Видовдан је Србијом распламсао ЗЕЛЕНУ, боју живота, обнове и наде у спасење… боју Духа Светога.

…но избави нас од злога.

Јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вијекова. Амин.

Иван Татић, адвокат