Српски покрет Двери оставио је до сада сразмерно већи траг у српској политици него што би се могло рећи на основу изборних резултата Покрета 2012-2023. Једна релативно мала политичка организација, која никада није била на власти и не сноси одговорност за ситуацију у којој се Србија данас налази, била је међутим један од најинтригантнијих и медијски најексплоатисанијих политичких феномена. Чему то Двери могу да захвале?

Нема сумње да су Двери идеолошки покрет, пре свега! То значи да излазе у сусрет догађајима и директно их коментаришу из своје идеолошке перспективе, без увијања и уобичајног страначког избегавања замерања просечном бирачу. Самим тим су Двери добиле много идеолошких непријатеља, многе људе уплашили инсистирањем на тешким идеолошким темама, док је карактеристична дверјанска борбеност у перцепцији грађана помешана са агресивношћу, што је наравно посебно потпомогнуто преко прорежимских и прозападних медијских спинова.

Други разлог лежи у томе да владајући Вучићев режим у овом периоду, који се несрећно поклопио са временом у коме се Двери баве политиком и у коме сви живимо, има једну слабу тачку, а то је “десни бок” који посебно мора да обезбеди и да не дозволи да са те стране буде угрожен. Двери су представљале много тога од онога што владајућа СНС није смела ни да каже ни да уради па је требало неутралисати потенцијалну претњу са десне стране. Све је учињено да Двери медијски и политички буду сатанизоване и дисквалификоване. Зато је врло тешко мерити успешност илити неуспешност изборних резултата Двери у једном недемократском систему власти у коме више не постоји нормалан политички живот, нема парламентарне дебате, слободе медија и поштених избора.

Посебан феномен огледа се у томе да су Двери често на удару разних напада иако никада нису издали своје бираче нити променили своју идеологију и програм. Никада нису причали једно пре а радили друго после избора. Никада се нису продали актуелној власти. Шта је онда њихова кривица? Најбољи пример је управо предизборна коалиција са Заветницима из 2023. године због које су их многи презрели после избора, док је пре избора већини то изгледало као реална опција. Испоставило се, занимљиво, да се више замера Дверима на тој коалицији него Заветницима на ономе што су урадили после избора и раскида коалиционе сарадње. Зашто је то тако?

Милица Заветница

Најпре треба нагласити да су сви највиши органи Двери једногласно били за ту коалицију, као никада у дотадашњој историји Двери. Увек је око политичких савеза и предизборних коалиција било спорова и подела на Главном одбору, док је овога пута било готово једногласно ЗА, уз неколико уздржаних и никога против. Слично тако су се пре тога изјаснили и Председништво и Политички савет у коме су седеле многе умне и искусне главе. Није то био само став унутар Двери које су пословично увек биле за укрупњавање на политичкој десници, већ и савет и инсистирање и великог броја најистакнутијих српских интелектуалаца који су тражили уједињење Патриотског блока, нити једног тренутка не сумњајући у Заветнике и не инсистирајући да се то уједињење прави без њих.

Многи угледни интелектуалци су и јавно подржали ту коалицију на изборима 2023. Са Заветницима су пре избора отворено сарађивали и НДСС, ПОКС, Народна странка и многи други. Захтев за јединственом изборном листом деснице пред саме изборе на заједничком састанку испоставили су лично Матија Бећковић, Мило Ломпар и Милош Ковић, а да нити једног тренутка није било речи да су Заветници неприхватљиви. Милош Јовановић, лидер НДСС, био је много интимнији са Стефаном Стаменковским и Милицом Ђурђевић Стаменковски него било ко из Двери, али нити њему нити било коме другом није приписана било каква кривица за сарадњу са Заветницима изузев Дверима. Готово нико није помињао Милоша Јовановића или друге који су такође „пили вино код Вучића” својевремено на контроверзном састанку са делегацијом власти и опозиције Републике Српске, али Двери су разапете због одласка на овај састанак за који су сматрали да је у националном интересу. Разуме се да после злоупотребе тог важног састанка у режимске сврхе више никада нико из Двери није присуствовао никаквом државном догађају у организацији актуелне власти, али то већ није примећено. Да ли су људи баш толико били заљубљени у Двери (што се не би могло рећи према броју бирача) па су се разочарали или има нешто у томе да Двери посебно сметају? Шта је то?

Бошко Обрадовић

Објашњење би се могло наћи у томе да су Двери аутентичне и самим тим неконтролисане, и да је зато посебан фокус службе државне безбедности и медијских пропагатора власти био на томе да се Двери згазе, буквално. У било којој варијанти: да ли покушавају да уједине опозицију без обзира на идеолошке разлике, да ли настоје да бесциљне протесне шетње претворе у демонстрације, да ли у Скупштини дижу глас и праве фрку против издајничке и лоповске власти док сви други ћуте или све дају да дође до укрупњавања на политичкој десници како би суверенистичка политичка идеја коначно постала фактор у Србији као свуда у Европи и свету – све те добре намере се у медијској машини претварају у своју супротност, подједнако инструисано и од стране власти и од стране колега из опозиције. Политичке идеје Двери дефинитивно су биле моћне и суштинске, па их је требало што брже неутрализовати. Те идеје, попут „промене система” којој су Двери посветиле читаву кампању још од 2020. године, дошле су очито пре времена.

Епилог је, као што је то луцидно закључио један функционер Двери, да „што више раде – све горе пролазе на изборима”, док многи други „ћуте и смрде” гледајући само личне и страначке интересе. Или, да се присетимо оне чувене духовите Ломпарове крилатице коју је посветио Дверима: „Из пораза у пораз до коначне победе!” Нејуначком и неидеолошком времену упркос, а као што често има обичај да каже др Владимир Димитријевић који је са Дверима од првог дана па свих 26 година до сада – „било би срамота да српски народ у 21. веку нема једну националну политичку опцију која се без калкулација бори за хришћански систем вредности у нашем друштву”, без обзира на изборни и политички (не)успех.

Бошко Обрадовић, приватни предузетник и председник Политичког савета Српског покрета Двери