„Ми ћемо иза овог плана (‘Србија 2025’) да станемо чврсто, сасвим сигурно ћемо бити поносни на све оно што смо урадили, јер рад и резултате рада не можете да одузмете никоме“, поручио је председник Александар Вучић 28. децембра 2019, на промоцији програма „Србија 2025“. Детаљи тог „плана“ никада нису јавно објављени, а од њега је у међувремену и сама власт дигла руке и сву пажњу усмерила у нови Вучићев „њу дил“, „Скок у будућност – Србија 2027“..
С обзиром на то да је од громогласних најава прошло пет година, а да 2025. куца на врата, време је да се сведу рачуни и утврди биланс својеврсне „петолетке“, иза које је стала цела извршна власт, са тадашњом премијерком Аном Брнабић на челу, са циљем да се грађанима омогући бољи живот већ у 2025. Но, уместо да увелико хладе шампањац и пишу сценарио како ће грађанима представити најновије подухвате „највећег градитеља у модерној историји Србије“, стиче се утисак да би највиши званичници најрадије заборавили да су икада „чврсто стајали“ иза тог „плана“. А наруку им иде и то што се детаља пројекта „Србија 2025“ вероватно не сећају ни грађани, заокупљени растом цена и инфлацијом нових обећања.
Тек понеко памти да је Вучић три дана уочи нове 2020. рекао да „Србија 2025“ подразумева инвестиције од 14 милијарди евра. „То је отприлике још један додатни буџет Србије“, поентирао је шеф државе и прецизирао да ће „у оквиру тог програма више од пет милијарди евра бити уложено у путну инфраструктуру“.
Уједно то је и једно од ретких обећања која је председник не само испунио, већ и премашио за скоро милијарду евра. И то пре рока, јер су капитални издаци буџжета од почетка 2020. до краја октобра ове године достигли 1.750 милијарди динара или скоро 15 милијарди евра. А до краја године потрошиће још, јер су у октобру капитални расходи били 728 милиона евра, три пута већи него у септембру и чак четири пута већи него у мају.
Отприлике за толико колико је потрошено на државне пројекте у последњих пет година, порастао је и јавни дуг, са 23,9 на 38,1 милијарду евра. Из те чињенице и најава да нови план „Скок у будућност – Србија 2027“ подразумева још 17 милијарди евра инвестиција, поједини критичари закључују да би за три године и дуг могао да порасте на 55 милијарди евра. Највећа брана том сценарију су повећани трошкови задуживања, јер је Србија пре две године све камате могла да плати са мање од 900 милиона, а следеће ће јој бити потребно чак 1,9 милијарди евра или око 2,1 одсто бруто домаћег производа. То, пак, значи да ће камате „појести“ половину очекиваног привредног раста у 2025. Посебан проблем је што ће, по процени Фискалног савета, трошак камата наставити да расте, а 2025. ће држава морати да се задужи за бар шест милијарди евра.
Хоће ли план „Србија 2025“ и „Скок у будућност – Експо 2027“ наследити „Србија 2030“
Промовишући план „Србија 2025“, Вучић је рекао да ће власт „у железничку инфраструктуру уложити три милијарде и 33 милиона евра, а ту улази и метро у Београду, за који смо предвидели 1,7 милијарди евра“. Из извора блиских Министарству финансија, Радар открива да је од 2019. до краја новембра ове године због градње брзе пруге од Београда до Суботице државна каса олакшана за 184,2 милијарде динара или скоро 1,57 милијарди евра. Београдски метро је, пак, сасвим друга прича. Иако је председник тврдио да је за његову градњу власт још тада предвидела 1,7 милијарди евра, Радар открива да је ове године из државне касе за финансирање радова на метроу преко Министарства финансија исплаћено тачно – нула динара! И то упркос чињеници да је у оригиналном буџету Србије за 2024. за метро било планирано скоро 55 милиона евра или 6,4 милијарде динара. Прошле године са раздела Министарства финансија за метро је исплаћено две милијарде и 43,8 милиона динара или једва 17 милиона евра. Сто пута мање него што је Вучић рекао да ће у метро бити уложено до 2025.
И Фискални савет у анализи завршног рачуна државне касе за 2023, уз подсећање да је оригиналним буџетом за метро било предвиђено 30 милијарди динара, само у виду трансфера граду Београду, констатује да су сви републички издаци за подземну железницу били пет пута мањи, свега 6,4 милијарде динара. Већ тада се могло наслутити да ће Аја Јунг и Живорад Николић – Жика Шареница морати још скоро деценију да чувају бесплатне карте за метро, које им је у јеку предизборне кампање 2018. поклонио тадашњи градоначелник Синиша Мали, који је у хијерархији напредњачке власти неупоредиво брже напредовао од подземне железнице.
Главни изборни адут београдских напредњака дефинитивно је уступио место Експу 2027. Званични инвестициони план Београда из 2022. предвиђао је да се само у прву линију метроа прошле, ове и наредне године уложи чак 2,8 милијарди евра или 330 милијарди динара. То ће, међутим, остати само мртво слово на папиру. Усвајањем ревидиране Фискалне стратегије за 2025. са пројекцијама за 2026. и 2027, Влада Србије дефинитивно је свима ставила до знања да јој метро више није у врху приоритета и да ће морати да сачека док се не оконча Експо 2027, коме су подређени и многи други делови плана „Србија 2025“. А можда ће, после Експа 2027, постати део новог, ко зна ког по реду Вучићевог „њу дила“, баш згодног назива „Србија 2030“.
Све дужи рокови и све већи трошкови великих државних пројеката
Три дана пре краја 2019. Вучић је изјавио да ће Моравски коридор бити завршен за три године, односно крајем 2023. Сада би, међутим, и он и сви министри у Влади били пресрећни ако буду у прилици да свечану врпцу пресеку крајем 2025. или почетком 2026. Грађани, пак, немају ниједан разлог за радовање. Уместо да их та саобраћајница кошта највише 900 милиона евра, како је приликом потписивања уговора са америчким Бехтелом и турском Енком саопштила тадашња ресорна министарка Зорана Михајловић, са раздела Министарства финансија до краја прошлог месеца за Моравски коридор већ је исплаћено 175,5 милијарди динара или милијарду и по евра. И готово је извесно да ће на крају трошак градње ауто-пута од Појата до Прељине бити бар дупло, ако не и два и по пута већи од уговореног.
Циници би могли рећи да је можда то био кључни разлог што је 20. новембра Синиши Малом у Истанбулу уручена специјална награда „за најбољу финансијску конструкцију пројекта у области саобраћаја и транспорта“. Вест о томе пренео је РТС, наводећи речи Малог да је вредност Моравског коридора 1,6 милијарди евра. „То су велика признања за нас зато што говоре о томе не само како водимо наше јавне финансије, него како управљамо нашим јавним дугом, да водимо рачуна о сваком динару и да за сваки пројекат, који је важан за грађане и који подиже квалитет инфраструктуре, проналазимо најбољи и најјефтинији начин како да се све заврши“, изјавио је Мали тим поводом за јавни сервис.
Није објаснио, нити га је ко питао зашто је Влада пристала да се накнадно вредност пројекта повећа са 900 милиона на, како је сам рекао, 1,6 милијарди евра. Шта би тек било да Влада није пронашла „најбољи и најјефтинији начин“ за финансирање те саобраћајнице, ако су овако, са награђеним решењем, трошкови повећани 78 одсто. А до краја би могли да порасту и за свих 150 процената.
Од „Вожда Карађорђа“ ни трага ни гласа
Шта тек рећи за брзу саобраћајницу „Вожд Карађорђе“, која је требало да повеже два ауто-пута, Београд – Ниш и „Милош Велики“. Иако је тај пут још пре пет година Вучић уврстио у „један од важнијих пројеката“ у оквиру плана „Србија 2025“, тврдећи да је за њега „већ обезбеђено 100 милиона евра“, ни први ашов још није пободен. Упркос томе што га је Влада Србије у мају 2020. прогласила „пројектом од посебног значаја за земљу“ и што је тадашњи министар инфраструктуре Томислав Момировић најављивао да ће његова градња почети 2023. Четири и по године касније, пар дана пре него што ће бити ухапшен, сада већ бивши ресорни министар Горан Весић признао је крајем октобра да Влада још није изабрала ни предузеће које ће да га гради, али је брже-боље додао да ће радови почети већ на пролеће 2025. и да се процењује да ће „Вожд Карађорђе“ коштати око милијарду евра. Елем, ни Весић, ни Момировић нису као министри инфраструктуре дочекали почетак градње „Вожда Карађорђа“, а како је кренуло, можда неће ни њихов наследник, иако то место још није попуњено.
Иако би, како наглашавају и у Фискалном савету, порески обвезници морали далеко боље да буду упознати са трошковима великих државних пројеката и разлозима великог пробијања уговорених цена, очито је да власт више воли да ради кришом, мимо очију јавности. Тада не мора да објашњава зашто је ове године трошак градње пута од Руме преко Шапца до Лознице ребалансом буџета повећан са 14,7 на 24,4 милијарде динара. На страну што је пробила и тако набилдовани буџетски оквир, па је до краја новембра из буџета за радове на том путу, како Радар открива, исплаћено 27,7 милијарди динара, 3,3 милијарде више него што је по закону смела. Као што је и прошле године извођачима радова исплаћено 27,3 милијарде динара, дупло више од суме предвиђене оригиналним буџетом. Отуда и не чуди што је тај пут пореске обвезнике до сада већ коштао 84,4 милијарде динара или 720 милиона евра. И ко зна колико ће још да их кошта.
Шта вреди раст плата у еврима од 77 процената кад је и храна поскупела 61 одсто
За разлику од великих инфраструктурних пројеката, чији се рокови завршетка стално одлажу, а трошкови градње драматично расту, велике су шансе да се испуни Вучићево обећање да ће на крају 2025. просечна плата износити 900 евра, а пензија између 430 и 440 евра. Како је тада просечна зарада била 466 евра, а пензија 233,5 евра, већини је звучало као да ће у том случају за пет година живети дупло боље. То се, нажалост, неће десити, иако је власт на добром путу, јер су ове године просечне плате 825, а пензије 390 евра и уз раст од 10 одсто следеће ће достићи обећаних 900, односно 430 евра.
Стандард запослених и пензионера, нажалост, неће бити дупло већи него 2019, како би се могло на први поглед закључити. Уосталом, зато власт сва примања и изражава у страној валути, јер је евро једина роба која је у Србији у међувремену појефтинила, са 117,58 на 117,11 динара. Цене све друге робе и свих услуга су у просеку од почетка 2020. до краја октобра 2024. званично порасле више од 40 одсто, с тим што је храна поскупела за 61 одсто.
То значи да је за исту количину хране, која је пре пет година могла да се купи за 100 евра, сада потребан 161 евро. Или, за основне намирнице које су крајем 2019. могле да се купе за просечну плату од 466 евра, сада би морало да се плати 750 евра, па би од садашње просечне зараде, иако је номинално повећана за 77 одсто, запосленом остало на располагању тек 75 евра. За већину оних који лавовски део прихода троше на храну то је права мера раста њиховог стандарда. Око 15 евра годишње. Што и не звучи баш импресивно као тврдње званичника да ће већ у 2025. плате бити дупло веће него 2019.
Милан Ћулибрк (извор: Радар.рс)
ФОТО: Фонет
