„Штитићемо њихово здравље и животе најбоље што знамо, као што они штите право свих нас на слободу, правду и веру у будућност“, каже за „Време“ Биљана Вучковић, лекарка из медицинског тима који прати студенте бициклисте на путу до Стразбура.
Студентска борба из Србије сели се ка ЕУ. Пет је месеци од пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, као и инсистирања на студентским захтевима да се процесуирају одговорни а Србија уреди као земља владавине закона и примене устава. Крстарили су месецима Србијом, преносили жар борбе на грађане и ослобађали их страха. Европом се нису бавили. Све до сада. Група од око 80-ак студената и неколицине истакнутих грађана кренула је јуче бициклима на пут дуг око 1300 километара – до европске престонице људских права.
Студенти у блокади, који су 3. априла кренули бициклима ка Стразбуру, стигли су јуче у Будимпешту, где их је дочекао градоначелник Гергељ Карачон и велики број грађана и чланова српске дијаспоре. На Тргу хероја приређен је спектакуларан дочек, а ученице Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти извеле су песме „Ово је Србија“ и „Тамо далеко“ у част српским студентима. Иако су студенти доживели топлу добродошлицу, изостала је подршка српске амбасаде у Мађарској.
Лекарка и професорка на Медицинском факултету у Новом Саду, Биљана Вучковић, прати студенте на путу до Стразбура. Време је разговарало са њом одмах пошто су у суботу стигли у Будимпешту.
Професорка Вучковић потврђује да ће са Медицинског факултета у Новом Саду и из Клиничког центра Војводине са студентима све до Стразбура у сваком моменту бити по два или три лекара.
„Штитићемо њихово здравље и животе најбоље што знамо као што они штите право свих нас на слободу, правду и веру у будућност“, каже професорка.
Први утисци
У првим утисцима по доласку у мађарску престоницу, емотивна је у разговору са новинаром Времена.
„Константно ми се плаче, јер не знам чиме смо заслужили ову и овакву децу. Јуче један пад лакши, данас још један, већ мало јачи, али ће бити добро. Они возе, падају, устају и не одустају. Немамо право да их изневеримо, једноставно немамо!!!“
Каже да је тешко било остати без суза и када су полазили из Новог Сада:
„Људи су децу испраћали кроз град са очима пуним суза и наде, видећи у њима спас. То су погледи које никада нисам видела и који се не заборављају.“
И она је потврдла да упркос топлини добродошлице и Срба и Мађара, испред амбасаде Србије у Будимпешти, која се иначе и налази на самом тргу хероја на којем је и уприличен дочек, нико није изашао да их поздрави. „Чак ни једна рука са прозора се није појавила да махне.“
Како ми је бицикл
Али је зато, каже, дочек на Тргу хероја „био величанствен“.
„Причала сам са двоје младих људи који су завршили факултете у Новом Саду и сада ту живе. Кажу да се и овде окупљају сваке недеље на ћутању. Да гледају снимке пешачења наших студената по Србији и да их то нестварно дотиче и чини поноснима“, наводи лекарка.
„Кажем вам, не знам чиме смо заслужили ову и овакву децу“, поручује професорка и њихова лекарка сада.
