КТВ телевизија је најслободнија телевизија у Србији. Њен узлет и успон можда је за неке био изненађујући и неочекиван, али свакако није дошао као последица случајности, или не дај Боже протекције. Део сам КТВ колектива скоро десет година и памтим време када смо били само део мозаика локалних телевизија које су међусобно размењивале садржај како би опстале на суровом тржишту које је постајало све неправедније и нерегулисаније. Памтим када смо повећавали број емисија, мењали сценографију, давали шансу новинарима различитих профила. Памтим када смо амбициозно кренули са yоутубе каналом, отварали друштвене мреже, борили се за своје место под виртуелним сунцем.

Да, у Србији телевизије и новинари живе као керови. Не, не зато што лају на власт или на опозицију, већ зато што је десет година проведених на јавној сцени у Србији као седамдесет у некој нормалној и досадној земљи. Тај џукачки живот где се потуцате од редакције до редакције, од газде до газде, на крају дана добијате неку коску са газдиног стола да захвални и намирени глођете до сутрашњег новог дана-може бити животна слика просечног новинара у Србији протекле две деценије, поготово на локалу, поготово ако се није продао, поготово ако се на бави естрадом или црном хроником или рептилима или…ма знате већ…

КТВ телевизија је данас бренд. То смо постигли вредним и упорним радом. Достигли смо завидну висину квалитета и продукције и оставили конкуренцију иза нас. Али, Србија је просто таква, ништа неочекивано, ништа изненађујуће. Док код других на висинама влада чист ваздух, мир и тишина, код нас када си на висини то аутоматски активира Павловљев ефекат код групације људи који су те и гледали или из птичје или из своје перспективе. Чим се уздигнеш макар мало, чим те гледају из жабље перспективе, крене популарна олимпијска дисциплина код Срба – пљување у вис. И ту се не ради о самој КТВ телевизији и њеном успеху, већ се много чешће ради о њиховом неуспеху који постаје очигледан самим тим што морају да погледају на горе. Јер док си испод или на њиховом нивоу онда си прихватљив, не сметаш, не таласаш, грешке ти се лако праштају. Када пређеш у лигу или две изнад, као да си прешао неку невидљиву границу, као да си неког изневерио, напустио, као да си се променио, не на боље, већ обавезно на горе, јер није случајно што у српком језику горе (вишље) и горе (лошије) не препознајете ни у говору ни на папиру. Горе је горе, доле је добро, у свињцу у којем свако добије колико му газда одреди, где смо сви на истом појилу, добро је међу свињама јер је њих прорида казнила да не могу да гледају на горе, не могу да подигну главу, да погледају или пожеле нешто више и боље.

Тако је било и са КТВ телевизијом. Од тенутка када смо почели да бележимо миолионске прегледе, када наше лајвове преузимају телевизије са националном фреквенцијом, када је наша редакција на недељном нивоу на мети режимских таблоида – тада је почео напад са леђа, оне који смо оставили иза себе јер смо радили боље, више, упорније. И тако је то код Срба, чим некоме окренеш леђа јер га претичеш спреми се да ће он та леђа видети као мету да ти у њих зарије нож, онда када најмање очекујеш. На ватру од стране режимских медијских убица смо навикли, наш панцир успешно одолева тој рафалној паљби и ми у таквим условима, као јуришајући кроз минско поље настављамо са својим радом без престанка, без одмора. Али, како се бранити од „пријатељске“ ватре која долази отпозади или од стране оних за које мислимо да су под истом баражном ватром режима? Они уместо да пуцају на заједничког непријатеља, они су цеви окренули на нас. Зашто? Нека време да одговор на то питање.

Др Александар Дикић

Срећом, као што су режимски таблоиди постали контрапродуктивни за саму власт, јер они више иритирају и разбешњују не само опозиционо настројеног бирача, већ и неутралце, тако и ови активирани „спавачи“ показују једнак ниво неспособности, дилетантизма и прозаичности у свом напору, не да достигну КТВ телевизију, већ да је успоре или саплету. Једноставно је приметити синхронизацију напада на Немању Шаровића кроз идентична питања која му је поставља злогласна Нина Шобота у Ћациленду и водитељи популарних подкаста. Као да се Ћациленд преселио на алтернативну опозициону сцену. Невероватно. Шаровићева алиментација сада није тема само ДЈВ јуришника, већ и опскурних симулатора истраживачког новинарства који нису у стању да изгуглају једноставне податке о личности коју зову у своју емисију. За њих је Данијелов чувени порше био занимљивија тема од возног парка Вучићевих кумова, Веселиновићевог авио транспорта или било ког другог власника телевизије, чак и yоутубе канала широм Србије. Моју имовинску карту су срећом заобишли, јер ја нисам политичар па морам да се културно правдам и позивам на јединство као Немања или дефанзивно уљудан као Данијел. Мој одговор (наравно искрен и прецизан) би био сасвим другачији и по садржају и по дужини.

Да поновим – КТВ телевизија је најслободнија телевизија у Србији. Не, прошло је време када смо своју слободу показивали и доказивали тако што су врата била отворена за све и свакога, јер је то само ЈЕДАН критеријум слободе, али не и ЈЕДИНИ! Тај критеријум смо одавно задовољили, ја сам десетогодишњи сведок тога, јер сам седео преко пута многих са којима ни кафу изван студија не бих попио, али слобода говора се управо доказује тако што слушаш не само оношто ти се не свиђа, већ  оног ко ти се не свиђа. КТВ телевизија сада слободу доказује својим ставом да се ослобађа од оних пијавица и крпеља који су непријатељи слободе медија, а осветљава, анализира и акцентује све оне теме који други не смеју, не умеју или не могу.

Они који нас оптужују да смо се претворили у пропагандистичко гласило или су злонамерни или су дементни, или једноставно немају други начин да баце камен на нас, јер су у својим очима савршени и безгрешни. Претходних десет година КТВ телевизија стала је из апротеста 2017. године после првих преседничких избора на којима је АВ победио. Онда смо активно пратили протесте под називом „Стоп крвавим кошуљама“ годину дана касније. Многи заборављају протест ветерана који је месецима трајао у Пионирском парку – њихове вође продефилиовале су кроз моје емисије, када су их избегавали и новинари и народни посланици. Протести против КОВИД-рестрикција опет су били главна тема КТВ телевизије, окупљање опозиције две године касније такође и наравно најмасовнији протести до тада – „Србија против насиља“. Све је то КТВ телевизија не само испратила, већ била нека врста антидота режимске пропаганде против свих наведених манифестација отпора. И сада се неки чуде зашто КТВ телевизија подржава студентске протесте! Или су покварени или заборавни, нека сами изаберу дијагнозу.

КТВ телевизија ће наставии да напредује, да буде најбоља верзија себе, да се попне на још веће висине. Знамо да нас тамо чекају још већи проблеми, још сложеније препреке. Али, карактер је судбина, а нашу судбину одредила је слобода којој тежимо и коју освајамо.

Др Александар Дикић