Мирно и тихо поподне у мом насељу. У соби сам са баком. Причамо. Штедим је. Канцер напредује. Улаже огроман напор да изговори реченицу. Бори се колико може. А борба мора бити непрестана.

Тишину ремети шкрипа аутомобилских гума која допире из парка испред зграде. Излазим на терасу. Призор је језив. Неко је улетео аутомобилом у парк и уништио подлогу терена за баскет и побегао. Очевици кажу да су се и деца ту налазила. Сва срећа нико није страдао. Ни у парку више нисмо безбедни од љубитеља машине.

Више о машинофилији прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/култ-аутомобила-систем-који-нас-поробљава/

Која је то сила која тера човека да уради овако нешто? Та потреба за деструкцијом, насиљем, бахатошћу ми није јасна. Не могу да обрадим, разумем и процесуирам такав вид понашања. Кроз главу ми пролази Христов вапај са крста: „Опрости им, Оче, јер не знају шта чине”.

Обавештена је полиција и медији. Чекамо систем да реагује. Систем који је створио и који подстиче овакав вид понашања.

Више о томе како систем оправдава овакво понашање прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/засто-председник-вуциц-подрзава-насилницку-возњу/

Јавност се узнемирила. Фотографије вандализма се брзином светлости шире друштвеним мрежама. Нешто касније медији јављају да је полиција привела починиоца чији су аутомобил забележиле надзорне камере са Топликифиције.

Реч две о мом парку. Или ти како је почело уништење.

Зеленило се не одржава. Клупе, клацкалица, канте и простор са песком су уништени. Запуштено, прљаво, јадно, небезбедно. Само стање парка одвраћа људе и децу од боравка у њему. Слично је стање и са другим парковима широм Бора.

Над парком се надвило још једно зло. Доњу платформу парка, где је терен за бескет је реновирала и обновила једна кладионица. Парк сад носи њено име?

Кладионица је место болести зависности. Место које уништава људске животе. Место где се човек ломи. Сурови капитал је ушао у мој парк да би се показао као друштвено одговоран. Капитал најбрже отвара ватра пакла.

Неки напредни људи су дозволили да кладионица уђе и окупира парк. Парк чија је улога, функција, смисао и филозофија дијаметрално супротна од вредности које пропагира кладионица.

Некада је мој парк врвео од живота. Све генерације су биле присутне. Од бебица до наших бака и дека. Постојао је међугенерацијски дијалог и овакво нешто је било немогуће да се догоди. Безбедност парку су давале „очи на улици“, како је о томе писала Џејн Џејкобс.

Више о путовању са Џејн Џејкобс од Бора до Њујорка прочитајте овде хттпс://безцензуре.рс/смрт-и-зивот-српских-градова-фото-видео/

Чекао се ред за љуљашке, ред за игру у песку, ред за баскет. Свако је знао своје место и сви су равноправно користили благодети боравка у парку.

Онда су дошли неки напредни људи на власт и решили да се обрачунају са парковима широм Бора. У њиховој визији, Боранима је место у становима и рударској јами. Њихова политика је таква да у Бору цветају само кладионице и апотеке. То доста говори о граду бакра и злата.

Више о томе како је град избацио децу са улице прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/заробљени-у-непокретности-улице-и-градови-без-деце/

Шта ће нам паркови, игралишта, спортски терени, зеленило, тротоари, улице? Локална политика нас види само у јами и на онколошком одељењу у болници.

Заробљени смо у болести. Заробљени у непокретности.

Пре паркова су напредни људи уништили нешто друго. Нешто без чега парк не може да постоји. А кад то уништите, парк почиње сам да умире. Веровали или не у питању је тротоар. Знам, нисте размишљали о томе. Парк је природан наставак тротоара. А тротоар има своју анатомију, функцију, смисао, улогу и филозофију.

Више о функцији тротоара прочитај овде хттпс://безцензуре.рс/тротоар-као-огледало-урбаног-насиља/

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

ФОТО: Небојша Ранчић