Презирете децу јер имају муда до земље!

Презирете ову дивну децу јер су све што ви нисте и немате храбрости да будете!

Деца су горостаси, иконописана, корачају држећи се за небо, а небо за њима полако, истим кораком.

Ви неизлечиво болујете од југословенства а деца су оздравила српством и оздравила српство!

Презирете их јер за вама ни у прашини неће остати траг, а за њима ће у камену!

Јуче сте ушли у цркве и манастире, а она су већ била тамо…

Ушли сте да закитите иконе ко шаторски оркестар, нисте разликовали кивоте од кожних мантила у које сте срасли, мошто су за вас биле у Кући цвећа, и даље је то за вас највећа светиња колико год љутито упирали прстом пут ње…

Презирете ову предивну децу запрепашћени како нису повукла на вас, већ се одметнула у родољубље не трежаћи ништа од њега за узврат!

Воле Србију јер је воле! Не питају: “Колико Србије могу да захватим?!”, но: “Колико Србији могу да дам!”

Главе и барјаци су им високо, поносито, а муда до земље!

Муда пред којима треба да се поклоните…

Обојена револуција, сикћете! Јесте, ал обојена у: црвено, плаво и бело!

Обожена!

Презирете их јер су оно најбоље у нама иако смо ми оно најгоре у њима.

Не певају о Косову и Метохији тек да би певала, но се са светињом разговарају, и само њих заиста разуме!

Ми ћемо и следеће године: “Догодине у Призрену”, а они ће заиста стићи тамо!

Деца не желе Србију по својој мери већ себе по мери Србије, због тога их тако силно презирете!

Ми смо им ништа, они су наши преци и потомци једнако, заслужили смо да нас прећуте…

Презирете ову благословену децу јер су понела крст за све нас, а вама је тешко и себе носити, јер живот је доживотна робија без права на помиловање кад га живите на буњишту лажући како устрчавате Кајмакчалане.

Запамтите, одрекнемо ли се ове деце – њима наудити нећемо, себе ћемо исписати из родослова славе српства!

Они без нас могу, за нама не остаје ништа, ми без њих не можемо – с њима небо иде у корак!

Носе иконе – иконе носе њих, а ви себе ко казну, правоверници безверја!

Михаило Меденица