Замислите ово: човек осуђен на затворску казну од стране суда који не признаје, у процесу који не признаје, према закону који не признаје, уз подршку народа који верује да је то све – напад на Српство. И? Шта ради јунак наше несреће? Откупљује казну.
Од кога?
Од тог истог суда којег не признаје.
Зашто?
Јер може.
Како?
Парама.
Да резимирамо: осуђеник не признаје пресуду, али признаје да се може откупити новцем који није његов. Монтирани процес? Свакако. Политички? Наравно. Али шта ћемо с тим кад је главни глумац решио да игра и главног мученика и главног банкара у исто време?
Испод све те буке о „нападу на Републику Српску“, „атаку на народ“, „покушају укидања дејтонске структуре“ – седи један лик који све то користи да избегне затвор, остане на власти и на крају баладе… једе боровнице са патријархом по Јахорини. Није виц. То ти је реалност. Ако се насмејеш, крив си што не схваташ озбиљност ситуације.
У паралелној димензији, народ грца, клинци одлазе без повратне карте, здравствени систем цркава као стари Голф ИИ, а председник Републике Српске, којег прогања “непостојећи” суд, лежерно плаћа казну и пева уз гусле о слободи.
Срби ће да гину, рекао је. Али није додао: „неће моја деца, неће моје комшије, неће нико из мог круга родбине и бизнис партнера“.
Ти, који ово читаш, ти си тај Србин који гине. За Републику, за нацију, за Додикову слободу. И онда, кад си готов, кад останеш без посла, без здравља, без детета које је отишло да пере суђе у Минхену – добићеш једно велико ништа. Можда понеки митинг. Можда заставу. Можда врећу брашна пред изборе. Можда и свеску за дете.
Али ти си поносан. Јер ти знаш да си Србин. И да се Србин не предаје.
Само што се, изгледа, Срби предају за паре.
И све то – да би се, на крају баладе, под крстовима и иконама, уз свећу и кандило, прославила још једна успешна правна и морална капитулација. Уз божји благослов, наравно. Јер кад црква једе боровнице с властима, то није гозба – то је сакрамент. Новог култа. Култа непогрешивог вође. Култа паре. Култа самосажаљења.
И не можемо а да се не запитамо – шта би Христ рекао?
Зашто је уопште висио на том крсту, ако је цена слободе сад само питање буџетске ставке?
Је л’ умро за ово?
За систем у којем су правда и грех постали преговарачка позиција?
У којем се зло откупљује на каси, а искупљење долази у облику саопштења из кабинета?
Можда би и Он данас, да се којим чудом поново појави, био ухапшен због нарушавања јавног реда, па би га исти ти бранили уз урлике да је жртва монтираног процеса.
А онда би Исус, кад би видео ко све клечи испред олтара, само рекао:
„Оче, опрости им… али не зна се више ни ко шта верује, ни у шта.“
И док се ти чешеш по глави питајући „је л’ ово могуће“, горе на Јахорини Додик и врх СПЦ-а жваћу боровнице, глуме духовно јединство, и певају тихо:
„Нека иде живот, док траје превара.“
Бојан Јовановић
