У вести која је обишла земљу, Нишлијка која је напала деканку Филозофског факултета навела је као део своје одбране да је “много гледала Информер”. Та реченица, колико год деловала као трагикомичан изговор, у ствари је дубоко узнемирујућа и симптоматична за време у којем живимо.
Као лекар, свакодневно се сусрећем са различитим врстама стварних поремећаја – од телесних болести до менталних сломова изазваних стресом, траумом, изолацијом. Али оно што ме све чешће брине јесте пораст једног специфичног облика загађења – информативне токсичности.
У друштву где је медијска манипулација постала главно средство обликовања свести, није необично да појединац изгуби оријентир. Када је непрестано изложен насловима који производе страх, сумњу и мржњу – човек почиње да реагује не на стварност, већ на искривљену слику коју му сервирају.
Можемо ли ми, као лекари, препознати то као дијагнозу? Или макар као узрок погоршања психичког стања? Да ли ћемо у анамнезу убацити и питање: “Колико таблоида дневно конзумирате?”
С друге стране, поставља се питање одговорности. Ако неко користи медијску изложеност као одбрану – постоји ли и контраодбрана? Може ли жртва рећи: “Ја сам радила свој посао, али сам постала мета јер неко не разликује новинску фикцију од стварности?” Где престаје манипулација, а почиње лична одговорност?
Ова ситуација није анегдота. Она је упозорење. Јер друштво које допушта да медијски садржај постане легитиман изговор за насиље, озбиљно је нарушило границе између слободе говора и систематске злоупотребе информације.
На нама, лекарима, али и свим одговорним грађанима, остаје да не релативизујемо опасност која долази из фабрике страха. Лаж поновљена хиљаду пута може постати оружје у погрешним рукама.
Можда још немамо шифру дијагнозе за “претерану дозу Информера”, али би требало да имамо свест да такво “тровање” више није метафора – већ реалност.
др Светлана Цвијановић
