“После вишемесечног омаловажавања сасвим мирних демонстрација, Вучић је у уторак, 12. августа, започео узнемирујуц́у стратегију застрашивања, распоређујуц́и на улице земље насилнике и хулигане за које се зна да су блиски моц́ним српским организованим криминалним снагама, који провоцирају демонстранте“, констатовао је, у уводнику, лист “Монд”, близак, Вучићу наводно блиској, званичној француској дипломатији.
Савет за националну безбедност (коме су, према сликама, као нежељени “гости изненађења”, присуствовали тужиоци Доловац и Ненадић, те “по дифолту”, Бата Гашић, Дача, Орлић, Брнаба, генерал Мојсиловић, Мали и, наравно, Велики, Највећи), о Преображењу лета Господњег 2025, расправљао је незнано о чему.
Поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице је, претходне вечери, током обиласка разбијених прозора и врата, претходно испражњених просторија палилулских напредњака, којом приликом се храбро огребао о поломљено стакло (што је била “вест дана” целе државне пропаганде), поручио да ће он и његови да „ослободе државу овог терора и зла“, тј. у првом лицу његове множине: „Гонићемо много више, много брже, много јаче. Никога са стране нећемо да питамо нити да тражимо дозволе!“.
Да л’ је сад мислио на увођење ванредног стања, да л’ на формирање себи лојалног специјалног тужилаштва за све, свашта и ништа, да л’ је мислио на “паљење Рајхстага”, да л’ је најавио прелазак из аутократије у диктатуру – сам добри Маниту зна.
А може му се, пошто је, пре тога, док је политички и јавни мејнстрим 13 година “мудро” и кукавићки ћутао, државу свео државу на сервис за задовољавање његових личних потреба и прохтева.
За злу не требало – то је онај “излаз у случају опасности” – Поглавичина Тајница која, иначе, од 25. новембра држи парламент под државним ударом, другостепено је пресудила да је, за пад надстрешнице, пази сад, “крива испланирана диверзија, као почетак обојене револуције”?!
Боже, опрости им, не знају шта раде. Али, где баш на дан Христовог преображења на гори Тавор, када је он најавио своје потоње страдање и славу?
Јер, верује се да се о овом празнику смењују годишња доба, па се каже: “Преображава се и гора и вода…”
А “држава, ватра и вода” су силе с којима се не игра и које нико не може да савлада – казао је, 1927, Бенито Мусолини, а сложио се с њим, 98 година касније, Поглавица племена Ћација и самопроглашени врховни командант Ћацистана и свих српских земаља.
Но, опомене ради, вреди и обрнуто. Барем по наравоученијима силе Исака Њутна.
Први Њутнов закон (закон инерције): Свако тело се опире промени свог стања мировања или равномерног праволинијског кретања, све док на њега не делује нека спољна сила. Дакле, тело остаје у стању мировања или равномерног праволинијског кретања док га нека спољна сила не примора да га промени.
Други Њутнов закон (фундаментални закон динамике): Убрзање тела је директно пропорционално резултанти сила које на њега делују, а обрнуто пропорционално његовој маси.
И, трећи – закон акције и реакције – најдиректније примењив на Србију, у коловозу 2025: На сваку акцију (силу) увек постоји једнака и супротна реакција (контра-сила). Тј. свака акција изазива једнаку и супротну реакцију.
Научник је ова три закона кретања објавио, још у предвечерје велике сеобе Србаља под Арсенијем Чарнојевићем, дакле 1687. године, у делу “Математички принципи природне филозофије”.
С обзиром да не верујем у могућност да наш Поглавица није чуо чак ни за закон акције и реакције, смем ли да закључим да он данас, 342 године од Њутновог открића – потенцијалне грађанске сукобе, у којима је он лично већ изабрао страну и то ону мањинску, њему лојалну Србију, провоцира у потпуно урачунљивом стању и с предумишљајем?
. . .
Он који, као, брани и чува Србију и који Србију воли више и од себе и сопствене породице, инсталирао је парамилитарни камп усред Дворског парка Обреновића и Карађорђевића, а како се односи према српској историји и традицији, националној историји и државним знамењима, Београђани свакодневно сведоче гледајући “јунаке” како уринирају по осматрачници са Кајмакчалана усред окупираног простора између Новог и Старог двора…
Као што су грађани ове земље, годину и нешто уназад, могли да сведоче како се највиши представници власти и њихове службени плутарси иживљавају над Законом о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије.
Иако члан 6 тог закона прописује да се грб и застава не смеју употребљавати ако су оштећени или су својим изгледом неподобни за употребу, у директном ТВ преносу смо гледали како председници парламента српска тробојка служи за бацање на под после запаљивог “домољубног” говора, како једна напредна посланица српски барјак користи за брисање, да простите, столице на коју ће сместити задњицу, а парадржавном ТВ тајкуну, изумитељу војних дронова и летећих таксија, државни стег дође као превентивна кабаница око зграде његове ТВ куће, штит од потенцијалних рафала конзумних и мућак јаја, са мултимедијалном вучићоидном поруком – “напад јајима на Пинк је напад на српску заставу, што значи и напад на Србију, јербо је цео Пинк цео обучен у тробојку”?!
Од светог државног и националног знамења, направио је комплетан игроказ.
Он који је, огрнут заставом, колико јуче, “славио” пролазак Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини УН (према чудним правилима гласања, она је ипак усвојена), данас са кофама црвене, плаве и беле боје, командује “јуришем” на зидове приватних станова, али не своју и куће својих ортака са Дедиња, већ новосадског Лимана. Силеџијским исцртавањем националних знамења тамо где им место није, хајком на (словачки) Бачки Петровац, на Бачку Паланку и Врбас и Нови Пазар, пендреком и палицом утерује некакво његово виђење “родољубља”.
Коначно, као да му се полако обија о главу она парола “Свима су вам уста пуна јадарита, а за Космет нико и не пита” коју је, као за кафанским столом, наручивао од Терзиних “делија” као “песму жељу”, у време када су, пре пада надстрешнице, били актуелни протести против експлоатације литијума.
О Космету велики “Аца Србин”, месецима, ни мукајета.
. . .
Откако је засео на трон који му само делимично припада (и то трон председника Републике као мање важан део извршне власти) и окупирао две друге гране власти (законодавну и судску) којима, по Уставу Републике Србије, не би смео ни да “присмрди”, Поглавица је целу своју “политику” свео на ниподаштавање и омаловажавање свих својих претходника на челу ове државе. По принципу, пре мене ништа – после мене потоп.
Као да пре 2012. и доласка – стицајем околности да је он, под својим именом и презименом, изгубио београдске, а Његова екс Екселенција Тома добио председничке изборе – “лаки лузера” на чело Србије није било ништа?!
Као у оном афоризму Бране Црнчевића: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили нам све.“
А по обрасцу комесара бољшевичке револуције у царској Русији.
Иако је и сам Никита Хрушчов, за веме посете Америци 1959, признао да је као бравар у Донбасу, 1912-1913, материјално био имућнији него као други секретар Московског комитета партије, јер су, како је рекао, „после револуције, плате у великој мери смањене, а цене много порасле“.
Кад смо код ових типичних минхаузеновских лажи лажних “реформатора”, митрополит Тихон Шевкунов, у књизи „Пропаст империје – руска лекција“ (Цатена мунди, Београд, 2025), наводи и податак да је, пре револуције у којој је прокламована парола „Земља – сељацима!“, дакле, према попису из 1916, 90 одсто ораница у европском делу Русије већ припадало сељацима, а с друге стране Урала, у азијском делу, у власништву сељака било је свих 100 одсто ораница! Док је, у исто време, у Великој Британији само 13 одсто својине припадало сељацима, а остатак лендлордовима и приватним земљопоседницима. Руско царство је, тада. сваке године убирало за трећину већу летину од већине тадашњих главних извозника житарица у свету (САД, Аргентине и Канаде) заједно! А онда је, са колективизацијом у време совјета, стигла и – глад.
. . .
Драмосерски отужно, као омамљен вишком отровних речи, откако је, 2012, дошао на свевласт, Поглавица другима приписује и импутира баш оно што он сам чини или би волео да чини, а у последње време, делује као неко ко је за очување властите и власти својих дојучерашњих голаћа и гологузана, а данас, под њим, силно омоћалих плутократа, спреман да жртвује и сопствени народ.
На једној страни, изиграва жртву, тражећи разумевање, подршку и заштиту од своје окрњене, али и даље довољно цементиране бирачке базе („Док дишем, док кап крви тече мојим венама, борићу се за наш народ и Србију!“). С друге стране, управо он лично своје критичаре и народ у побуни оптужује за ужасне намере („Запамтите моје речи: ништа им друго није преостало него да почну да убијају људе и питање је дана, то је то!“). Или, у блажој варијанти, са фреквенција Јавне медијске куће, упире прстом у некакву „пету колону“ (мислећи на све оне који се не слажу са његовим системом владавине), изазива грађанске сукобе, уз оправдања типа: “Они нападају надстрешницу због кинеских инвестиција, Генералштаб због Америке, Турски ток због Русије”.
Поглавица је сада дефинитивно скинуо рукавице.
Припадник “Кобри”, на партијском задатку испред страначких просторија СНС, пуцао у ваздух.
Полицајац у цивилу, не каубој, али са цигаретом у устима, потезао пиштољ.
Један од најважнијих полицијских команданата претио је силовањем приведеној студенткињи, а одбрана тог “полицајца” била је у рангу трагикомичне општедржавне одбране од употребе “звучног топа”.
Не ИСИС-ов затвор, не амерички Гвантанамо, не немачки концлогор, али личи: Седамнаест приведених протестаната, руку везаних на леђина, са главама набијеним на зид, клече на бетону испред 17 полицајаца који “позирају” иза жртава. Нови Сад, Србија, августа 2025.
У дану студентске акције “Лако је пруту да се соколи, док бије децу њега не боли”, “Обраћатор намбр уан” обраћао се четири пута, из четири различите улоге: политички освешћени грађанин, па неформални лидер најјаче партије, па легитимисани врховни командант Ћациленда, па противуставни министар полиције, па председник Републике који презентује противуставно деловање.
Док је, са својим лојалистима, подизао бетонске барикаде око Ћациленда и чадора Аге-Хасанаге на Булевару испред Народне скупштине са циљем да тај простор задржи под дуговечном опсадом, оптуживао је студенте и грађане на улицама да “свирепошћу и бруталношћу желе да сруше државу”, импутирао им “вишеструки покушај убиства и покушај масакра над онима који су чували и бранили своју (партијску) кућу”; онда признао да је “покушао да добије неке од тужилаца (добио, погађате, вишег јавног тужиоца у Београду), да види шта ће да раде”…
Напокон, и утужио и, без суђења, пресудио, па упутио противуставну и незакониту претњу: “Ускоро ћемо да очистимо све наше градове од тих убица и батинаша”
Пре последњег обраћања, зицер му је набацио Политички Отац реченицом: Није важнији живот блокадера од одбране поретка – ако не иде другачије, онда, бојевом муницијом!
А онда је, почев од Врбаса и Бачке Паланке, дефинитивно – дао потпуно одрешене руке народној милицији да бије студенте и грађане који се буне, а да штити “напредне чуваре” поретка.
На дан почетка Госпојинског поста, на ноћ уочи Светог Стефана летњег, народ у побуни први пут је скандирао: “Ћаци и полиција, једна коалиција”. Или, скраћено: Полићаци!
. . .
На Преображење гледано, Поглавичним речником казано: Држава је победила – јер су њена деца, њена будућност, пребијена или у затвору, а ако нису, истерана су на улице. Држава је победила тако што је Поглавица поразио сопствени народ.
Постоји ли и даље излаз, а да то не буде фронтални грађански рат?
Да, решење је једноставно и сва четири потеза су у рукама Поглавице: Прво, да коначно прими к знању да он није Луј Четрнаести (“Држава – то сам ја!”), као и да држава није само монопол физичке (при)силе. Друго: да ЛКСНДХ допусти надлежним институцијама да обелодане целу документацију у вези с надстрешницом, као и да процесуирају све потенцијалне кривце, рачунајући и доносиоце политичких одлука. Треће: да ЛКСНДХ лично распусти парамилитарни камп и велики јавни нужник поред Спомен осматрачнице с Кајмакчалана, у Дворском парку, што једино он као, од 13. августа, дефинитивно легитимисани врховни командант тог симболичког ругла, може једини да учини. И, коначно, да дозволи председнику Владе да му уручи образложен захтев за расписивање ванредних парламентарних избора.
Цвијетин Миливојевић
