Студенска побуна против корумпираног и неправедног политичког система, која траје више од пола године, има револуционарни карактер у најбољем смислу те речи. Студентски покрет је не само извојевао смену Владе Србије и озбиљно уздрмао владајући режим, већ је направио политички земљотрес у нашој трулој демократији.

Ми већ одавно немамо нормалан политички живот: немамо слободне медије и поштене изборе, а имамо болестан парламентаризам и заробљене државне институције. Овде већ дуго нема идејно-политичке борбе и сукоба програма већ искључиво влада психопатологија једног човека, уз помоћ хистерије ботовског хора који чине ружичасти медији, купљене дипломе и криминалци који да није ове власти никада се не би нашли на позицијама друштвене моћи коју су тренутно отели. Студентски покрет их је све демонтирао: председника Србије прогласио ненадлежном предметном институцијом за све што је ван његових уставних функција, режимске медије победио антилидерским концептом имуним на негативну кампању, разоткрио да Србијом владају лажни студенти – ћацији и батинаши који су спремни да ломе вилице да би та власт опстала. Њихова мисија је најближа новом просветитељском покрету који обнавља најбоље особине нашег националног бића: емпатију, солидарност, пожртвованост. Њихови циљеви су политичка суштина: повратак владавине народа, правде и стручности, ослобођење окупираних институција и нормалан живот у својој Отаџбини.

Након што су препешачили читаву Србију, пробудили све делове нашег народа и државе, ослободили од страха многе, показали на делу завидан ниво озбиљности, писмености, јединства и организованости – решили су да заиграју до краја и изађу и на дневно-политички односно изборни терен. То је било и логично јер њихови захтеви могу бити остварени или генералном блокадом Србије која би на више десетина и стотина тачака истовремено трајала данима до пада актуелне власти у целини и избора прелазне Владе орочене на 6-12 месеци (за шта је можда пропуштена прилика 15. марта) или изборном победом Студентске листе након које би опет дошло до формирања једне такве орочене прелазне Владе. У оба потенцијална расплета ове друштвено-политичке кризе једини задатак прелазне Владе био би одблокирање рада државних институција и испуњење студентских захтева, као и припрема за прве слободне и поштене изборе након много година.

Први следећи избори нису класични парламентарни избори већ референдум између добра и зла који води ка повратку на поштовање Устава, поделу власти, демократске изборе, борбу против корупције, толико жељену правду, што све може да уследи једино након пада актуелног режима. Први следећи избори нису идеолошки и програмски већ они који треба да створе услове за такве демократске изборе. Дакле, сада имамо само један циљ – да сменимо садашњу власт како би на другим изборима омогућили равноправну медијску и политичку утакмицу у којој би свако наступио са својом идеологијом и програм, а грађани Србије бирали кога желе на челу државе без било каквих притисака и уцена. Сад се поставља питање како доћи до тог циља?

Зашто сам уверен да је студентска изборна листа бољи модел за успех на овоме путу од страначке:

Да је страначка опозиција умела да се избори са актуелном влашћу урадила би то за ових 13 година. Уз сву монструозност владајућег режима и његове медијске пропаганде против опозиције, уз сво одсуство фер изборних услова и уплив службе државне безбедности која непрестано производи лажну опозицију, уз свест да су опозициони лидери често оптужени и за оно за шта нису криви, опозиција ипак није нашла начин да се уједини и успешно супротстави власти, пре свега због личних и страначких сујета и разлика.

Вучић не може да победи студентски покрет без лидера, нема решење за младост и будућност Србије, зато што не може да их медијски сатанизује како је то радио са опозиционим лидерима, зато што су они спремни на личну жртву да обиђу свако село у Србији, зато што су паметни и способни да победе режимске медије на друштвеним мрежама и у директном контакту са народом.

Студентска кампања доноси нову вредност: креативно обраћање њиховој генерацији у којој је милион младих који су у последњих 13 година постали пунолетни и стекли бирачко право а до сада углавном остајали у изборној апстиненцији, које ће они извести на биралишта; војску обучених и мотивисаних нових чланова бирачких одбора који ће се супротставити изборној крађи на сваком бирачком месту у Србији; директни утицај на родбину и комшилук који је до сада био окренут властима и који могу преокренути на другу страну на личној основи.

Бошко Обрадовић

То су све разлози зашто се председник Србије, који тренутно има апсолутну власт у држави, плаши ванредних избора које је затражио студентски покрет. Јер да истраживања јавног мњења која ради на дневном нивоу показају да би на тим изборима победио – они би већ били расписани, али тога нема. То је још један аргумент зашто би сва опозиција требало да се повуче у други план и стане иза студентске листе која има највеће шансе да победи актуелну власт и отвори простор за нормалан политички живот у коме ће онда сви моћи да се кандидују са својим различитим идеологијама и програмима у једној здравој демократској атмосфери.

Можда би се у свему овоме могла прихватити и друга али јединствена опозициона листа за све оне који имају било какве резерве према студентској листи, или у најгорем случају две – једна прозападна и једна суверенистичка, али поучени искуством да је садашња опозиција неспособна за уједињење путем једног од ова два начина – боље је за општу ствар да сви они прескоче прве следеће изборе и омогуће победу студентског покрета који је већ озбиљно начео садашњу власт, а уз нашу несебичну подршку може и да је дефинитивно победи и ослободи Србију. А онда нека свако наступи на другим изборима који ће брзо уследити и кандидује своје програме и листе, а народ слободно бира којим путем након Вучићевог пада.

Бошко Обрадовић, приватни предузетник и председник Политичког савета Српског покрета Двери