Након што су студенти у оквиру уметничке изложбе у СКЦ-у поставили инсталацију са пронађеним експонатима, укључујући и изгужвану заставу — која није била истакнута да би је ико газио — председница Скупштине Ана Брнабић изашла је са оптужбама које више личе на режију него на реакцију. Говорила је о “сатанистичким обредима”, о “гажењу заставе”, о “мржњи према Србији”. И то не као забринута грађанка, већ као политичар који користи симболику да би дискредитовао глас младих.
Проблем није застава. Проблем је што институције не умеју да разликују уметност од саботаже, побуну од мржње, критику од рушења државе. Студенти су више пута објаснили контекст – застава је била део уметничког рада, пронађена, сложена и постављена као артефакт, не као провокација. Али за оне који траже скандал, чињенице нису битне. Битна је слика – да студенти скрнаве, да протестанти мрзе, да уметност постаје претња.
Занимљиво је и како брзо реагује државни врх када треба уперити прст. Вучић не пропушта прилику да у уметничкој инсталацији види “напад на државу”. Министар просвете изражава “шокираност” без консултација са организаторима изложбе. А Брнабићка не само да брка институције, већ инсинуира насиље и верску мржњу, без иједног доказа. Није јој први пут да институције користи као политичку позорницу, али овај пут напада срж слободе – образовање и уметност.
Ана Брнабић је оптужбе представила као драму и политичку поруку, а шта је стварна драма? Заглушујућа тишина институција које игноришу захтеве студената, напуштају знање и образовне стандарде.
Ако је један од циљева блокаде био да се укаже на пропусте система – онда се чини да је Брнабић одабрала да кривицу пребаци на симболе студената, а не на себе и власт која не спроводи реформе.
Ко прави штету? Не студенти са уметничким гестом. Већ они који злоупотребљавају политику, измишљају митове о мржњи, и манипулишу симболима да не би морали да одговарају за стварне проблеме.
др Светлана Цвијановић
