На почетку бих желео да се осврнем на изјаву председнице Народне скупштине, госпође Ане Брнабић, која је приликом обиласка Студентског културног центра изјавила да је злочин одлазак на нечију приватну адресу, претње и сличне радње.
Слажем се. Такво понашање мора бити санкционисано. Али, госпођо Брнабић – зајебали су Вас. Или Вам нису рекли све.
Јер када је грађанин упутио пријаву полицији за противправно лишавање слободе, за претње и отимање приватне имовине (читај: мобилног телефона), добио је одговор из тужилаштва који гласи – “то није кривично дело које се гони по службеној дужности”. Односно, ако се понови, “слободно се јавите полицији”.
Само нико није објаснио: како да се јавим ако ми опет отму телефон? Шаљем писмо голубом? Димним сигналима? Или преко оног прасета што трчи ливадом?
У једној малој вароши, толико малој да се сви знају, а сви ћуте, одвија се сцена достојна Нушићеве позорнице.
Припадник државног апарата, важан таман колико да га војска не салутира, али и да га комшија не пита за мишљење, вуче преко ливаде прасе. Живо. Врти репом. Прасе, не апаратчик.
На другом крају ливаде – родбина “одозго”. Уважени господин, који зна некога, који зна оног, који зна оног што зна неког у Министарству.
Зашто прасе? Па за ургенцију. Да се не “измакне столица” некоме у систему. Да се не затуримо у фиоку. Да папир који мирише на народ не заврши у фиокама са мирисом влаге.
То је наша валута. Прасе. Не битцоин, не евро. Него полуодрасла свиња са врпцом око врата. И иде директно у систем – без чекања, без заказивања.
Црква и прасад: света симфонија
Али прасе не игра само у политици. Игра и у цркви. И то врло озбиљну улогу.
Смртни случај. Млада особа. Није крштена. Свештеник категоричан: “не смем да дођем на гробље. Правила су правила.”
Туга, бол, очај породице – недовољни да покрену систем.
После пар дана иста ситуација, само што је некрштена особа страдала у сумњивом мафијашком обрачуну. Родитељи моћни, пуни ко брод.
Али онда улази стратегија Три Прасета.
Решење: освештаћемо гробно место. Мало кадионице, мало тамјана, и – мир Божји.
Попови сити, а каса звони.
Ни причешће није далеко од логике бурета са прасећим печењем.
Прво питање: “Јеси постио?”
Ниси?
Онда ниси достојан. Довиђења, и Господ с тобом – али из даљине.
Други дан Божића, печење увелико, сви мрсили – али сада може. Зашто? Па зато што буржуј не мрси душу, већ само плати искуп. Хиљадарка, две – и гле чуда – достојан си Христа.
У земљи где правда зависи од јагњећег запоњка, где се институције покрећу на мирис печења, а духовност мери по тежини коверте, остаје да се запитамо:
Јесу ли сви ти прасци који преко ливаде иду, само симбол оног што је прешло нас?
Или смо и ми већ постали то прасе, које воде на поклон, на клање, на измирење дугова који нису наши?
Ђакон Бојан Јовановић
