Дванаест година Јелена Јанковић је показала да и у систему постављених функција може да постоји интегритет и страст према уметности. Данас, политика преузима центар сцене, а права публика подсећа шта позориште заиста значи.
Јелена – дванаест година интегритета и страсти
Позориште „Добрица Милутиновић“ у Сремској Митровици некада је било место где су приче говориле више од речи, где су глумци и публика дисали заједно, где је критика била не само дозвољена, већ и пожељна. Јелена Јанковић је, иако постављена од стране власти, успела да то сачува. Дванаест година је била директорка, и у том периоду показала да позориште може да води неко ко истински верује у његову мисију. Није бројала мандате, нити сале пунила по списку политички подобних – она је пунила сале страстима, причама, хумором, талентом. Под њеним мандатом настале су представе попут Срем, наша кућа, Љубави Џорџа Вашингтона, дечје Пипика поново путује и Како настаје позориште.
Срем – бисер политичке сатире
И Срем – политичка сатира која је играна 13 година – била је бисер репертоара. Стари глумици су добили прилику да заблистају, критику друштва су изговарали гласно и јасно, а публика је смехом и аплаузом показивала да уме да разуме и критику и уметност. То је био дух позоришта: искрен, непосредан и за све.
Светлана – политика на сцени
А онда долази Светлана Миловановић. Професор српског језика и књижевности, директорка по “правилима система”, неко ко је са функције градоначелнице стигао да води културу. И одмах – Срем је скинут са репертоара, стара глумица је остала у сенци, а политика је заузела центар сцене. Сале су пуне, али кога то занима? Оне исте особе које раније нису крочиле у позориште, сада долазе да се види – или да буду виђене. Додворавање власти постаје репертоар, а уметност се своди на декорацију.
Дух града не сме бити продаван
Јелена је доказала да и у систему где се све мери по подобности може да постоји интегритет и љубав према позоришту. Светлана је пример како функција може да угаси дух, и то управо у тренутку када позориште треба да буде светионик за све грађане – студенте, раднике, домаћице, децу и пензионере.
Позориште „Добрица Милутиновић“ није салонска декорација, није политички реквизит, није “крем” простор – оно је дом духа града, и тај дух се не сме продавати. Јелена је то знала, Светлана још учи.
Публика која зна праву вредност
И док се данас сале пуне политичким гестом, под плаштом посвећености, права публика је она која некада долазила на представе Јелене: смејала се искрено, плакала, дискутовала, делила аплауз са глумцима. То је публика која познаје вредност културе, која чини да позориште заиста живи. И управо та публика подсећа да позориште никада не сме бити резервисано за одабране – оно припада свима.
др Светлана Цвијановић
