Одмах да кажем да сам био противник покретања теме ванредних избора у овом тренутку и то сам јавно образлагао у више наврата. Међутим, сада када су студенти званично изашли са ставом да траже расписивање избора, као неко ко их је од почетка подржавао, прихватам њихову иницијативу као легитимну и подржавам је.
Важно ми је да нагласим како немам никакве амбиције да будем на студентској листи, нити у првој влади или на било ком другом нивоу власти који ће се успоставити након пада Александра Вучића. Речју, не желим да се преко леђа студената ушуњавам на политичке позиције. Нажалост, чини ми се да многи планирају управо супротно – да искористе студенте као понтонски мост преко којег ће прећи на путу до позиција које у реалним условима тешко да би могли да остваре. Отуда, уместо да имамо добронамерне и конструктивне критике и полемике из којих би излазила решења отпорна на ризике и замке које ће власт постављати, имамо поплаву недобронамерних хвалоспева који замагљују реалност, што нас све заједно може довести у огроман проблем.
Из тог разлога, свестан ризика да будем нападнут, крајње добронамерно износим неколико теза у нади да ће допрети до свих оних који искрено желе да све ово успе и да овај мафијашки клан који је на власти коначно буде побеђен.
Сваки план мора кренути од претпоставке да криминални режим Александра Вучића још увек има све неопходне механизме уз помоћ којих може да спроведе изборни процес онако како то њима одговара. Имају и имаће већину у РИК-у, као и у бирачким одборима на сваком бирачком месту у Србији. Имају све медије. Држе готово све финансије и шапу над целом привредом. Контролишу јавни сектор. Контролишу безбедносни систем. Имају подршку Српске православне цркве. Још увек имају подршку свих релевантних међународних чинилаца – или макар немају отворене сукобе. У тесној су сарадњи са сваким криминалцем у земљи. Све ово је, по мом мишљењу, довољно да компензују то што их народ већински више не жели.
Ако усвојимо ову почетну претпоставку као блиску реалном стању, онда режим има три могућа правца деловања. Први је да ни не прихвате, али ни не одбију позив на расписивање ванредних избора. То им даје маневар да ту тему развлаче месецима по медијима, чиме покривају протесте и лагано из јавне сфере и глава људи бришу позитивне тековине претходног периода. На крају могу да распишу изборе ако процене да им то одговара, али и не морају – уколико закључе да више нема јавног притиска.
Уколико пак прихвате студентски захтев за расписивање избора, остају им два могућа сценарија. Први је да у изборној ноћи прогласе тесну победу над студентском листом, уз помирљив тон и позив на свеопшти договор ради смиривања тензија. Сви бирачки одбори би изгласали записнике јер власт има већину отприлике пет према један, РИК би прогласио резултате јер власт има већину три према један. Дакле, за овакав сценарио имају све правне механизме и медијске ресурсе да га пласирају.
Други правац је тај да Вучић организује „лупање кутија“ током изборног дана на више хиљада бирачких места и да за то оптужи студенте. За овакав сценарио већ су започели медијску припрему, а праксу су стекли још у Косовској Митровици 2013. године, када је лично Вучић тражио од КФОР-а дозволу да српска жандармерија уђе на север КиМ како би се зауставио изборни процес којег су локални Срби бојкотовали јер се одржавао по законима тзв. Републике Косово. Тиме би добио ситуацију да на неодређено време има непроглашено ванредно стање у којем нема скупштине, влада је у техничком мандату, а он лично остаје једини у пуном политичком капацитету и легитимитету. Гледајући политичку ситуацију у Румунији, без проблема би у таквом статусу могао да остане више месеци, у којима би онда рушио унутрашњи отпор који друштво грчевито пружа.
Из перспективе режима не видим четврту опцију, јер оно што се сигурно неће десити јесте да се сада одрже избори на којима ће Вучић признати пораз и мирно предати власт.
Дакле, не треба ложити народ да су избори брзо решење, јер то једноставно није истина. Очекивана победа не би могла да буде верификована јер не постоји ниједна институција или ауторитет који би то могао да спроведе – на исти начин на који није било никога ко је смео и хтео да отвори документацију о реконструкцији Железничке станице Нови Сад.
Међутим, постоји један контекст у којем избори могу да буду корисни – чак и пресудни за брзо и видљиво урушавање власти, након чега би нестале оне почетне претпоставке о немогућности да се оваква власт обори на изборима. Наиме, ако се правилно наступи, уз јасне претходне договоре што већег броја актера који су истински против ове власти, могуће је направити изборну и постизборну кризу која би паралисала власт. Управо та криза може бити једини позитиван резултат који би се у овом тренутку могао добити од избора.
Оно на шта циљам јесте активна опструкција спровођења изборног процеса и касније проглашења резултата. На тај начин би се власт држала у наметнутом техничком мандату, што би их онемогућило да се задужују, пуштају обвезнице или потписују било какве стратешке договоре. Даље, то би неминовно водило у застој реализације пројекта ЕXПО 2027, као и планова за потписивање уговора о наменској индустрији са Француском и о минералним ресурсима са Америком. Све ово, уз даљи притисак с улице, додатно би блокирало функционисање Вучићевог мафијашког картела и довело га пред свршен чин – обавезу да прихвати неки модел прелазног решења за контролисану транзицију власти.
На који начин се ово може спровести? Рецимо, изборни процес се може активно опструисати стотинама хиљада приговора који би били подношени за нерегуларности којих ће свакако бити у процесу кандидовања. Један пример ће свакако бити Александар Вучић као носилац изборне листе власти, што је у нескладу са Уставом. Опозициони правници могу направити више верзија приговора, а потом позвати хиљаде грађана да дођу и један по један улазе у РИК и предају приговор на писарницу. Ова акција може трајати онолико дана колико је законом предвиђено за подношење приговора на проглашење изборне листе. Након тога, сви ти приговори морају бити констатовани од стране РИК-а и о њима мора бити одлучено у кратком року, што ће бити велики изазов. И тако можемо радити кроз цео процес кандидовања листа, а онда посебно интензивно током изборног дана и након затварања биралишта. При томе се све време остаје у законом дефинисаним оквирима, што смањује могућност репресивног одговора власти.
Да будем сликовит: блокада Београда се може направити уличним демонстрацијама, на које власт може да реагује репресијом, али може и, рецимо, договором да сви у истом тренутку својим возилима изађемо на улицу и возимо у првој брзини – на леру.
Предлог који нудим наравно не искључује да паралелно теку изборне кампање студентске и свих других опозиционих листа које ће се кандидовати. Свакако је потребно мобилисати људе да буду политички што активнији и да што масовније изађу на изборе и гласају против власти. Јер, што буде више гласова против власти у бирачким кутијама, то ће простор за постизборну кризу бити већи, а Вучићев маневарски простор мањи.
Др инж. Мирослав Паровић, народни слободарски покрет
