Некад су то била два попа из села, данас су то два стуба – један Цркве, други државе. И као што је некадашња сеоска драма била зачињена таштином жена, данас је све натопљено невидљивом али отровном супстанцом – гордошћу, грамзивошћу и неугасивом жеђу за моћи.
Поп Ћира и поп Спира више не седе на трему, не воде бескрајне расправе о томе ко има бољи виноград, већ воде народе, руководе институцијама, деле веру и правду. А ипак, ништа се није променило – сукоб је и даље безазлен у површини, а погубан у дубини. Суштина им је иста: лична корист, јалово надметање и глад за признањем, чак и кад нема више никога ко би признање имао да да.
Црква – оличена у Попу Ћири – дебела од привилегија, подилази власти, крсти све што стигне, а ћути кад се неправда увуче под црквени свод. Држава – Поп Спира – бахата, самозаљубљена, бесомучно јури инвестиције и сабира статистике, док народ под њом стење и полако заборавља шта је достојанство. Њих двојица су у вечитој завади, али не због народа, него због превласти над истим тим народом.
Данас нема ни свадбе локалног брице, нема ни срећног краја. Нема ни кајања. Јер њих двојицу нису створили свеци ни пророци, већ једна затрована средња класа – корумпирана буржоазија и поводљиви сељак, који су хтели ред, а добили су карикатуру. Који су хтели јаке вође, а створили су џинове на глиненим ногама.
Црква и држава су, попут Попа Ћире и Попа Спире, постали сенке самих себе – изгубљени у ситним сплеткама, у вечитом такмичењу ко има више пратилаца, већу лимузину, пунију касу, дубљу везу. Народ их гледа као комедију, иако је трагедија у току.
Нема овде ни опроста ни помирења, јер крај није у рукама брице, већ у рукама народа који ћути. Катарза мора доћи, али не као венчање, већ као лом, као пуцање лажне слике – у којој се два безкарактерна “духовника” боре не за душе, него за престиж.
А кад све падне, кад се маска с лица склони, неће се питати народ где су погрешили Поп Ћира и Поп Спира. Питаће се:
“Како смо ми, такви какви јесмо, њих двојицу учинили главним јунацима наше судбине?”
Есеј – У огледалу Ћире и Спире
Стеван Сремац је написао комедију. Ми данас живимо последицу. Оно што је некад била шала о два сеоска попа, данас је горка слика два ауторитета – Цркве и државе – који су изгубили ауторитет, али задржали привилегије.
Поп Ћира и поп Спира нису више личности – они су системи. Систем веровања који се продаје у шареној амбалажи ритуала, и систем владања који се подмеће као заштита, а функционише као експлоатација. И један и други временом су изгубили мисију, оставши без садржаја – али богати формом, покривени златом, панцирима и иконама.
Таштина која је некада заводила кроз супруге попова, сада долази у виду телевизијских камера, друштвених мрежа, ВИП ложа и фотеља у Савету. Свештеник више није духовни водич, него селебрити са епитетом “старији” и дипломом богословије. Државник није вођа, него главни уредник вечерњег дневника, диригент страха и газда меморандума.
У томе и јесте трагедија – што они који би требало да поведу народ кроз мрак, данас гасе све светиљке како би једино њихово светло било видљиво.
Али ко их је поставио на трон?
Ту долазимо до најнеугоднијег дела приче: Поп Ћира и Поп Спира нису само продукт сопствене амбиције. Они су огледало народа који их је изнедрио. Српска средња класа, она која воли ред, али само ако јој користи. Она која верује, али само ако се то може показати. Она која поштује државу, али само ако из ње може да се извуче неки интерес. Та средина – не ни елита, ни сиротиња – јесте прави креатор ове трагикомедије.
Завршна реч – Без хепиенда
У оригиналу Стевана Сремца, помирење се деси уз свадбу. Јер тада је још постојала вера да ситни људи могу да порасту, да глупост има границу, да компромис може донети мир. Данас нема те вере. Нема више ни брице, ни свадбе, ни љубави. Остала су два система – један у црном, други у плавом – који се свађају ко ће први изгубити образ.
А можда смо образ сви већ давно изгубили.
Ђакон Бојан Јовановић
