Видео сам у дневној штампи – стиже Парада поноса. Поново. И гле чуда: опет циркус у најави. Шарени људи, шарени транспаренти, шарени захтеви – све оно што некима боде очи више него глад, корупција и секира изнад сваког пристојног живота у Србији.
А захтеви? Да им се дозволи да заснују породицу, да усвајају децу, да живе као сви други људи. Шта је ту тачно проблем? Ако је већ бившој премијерки, садашњој председници Народне скупштине, г-ђи Ани Брнабић, омогућено да са својом партнерком подиже дете – по закону, јавно, уз све државне почасти и медијски наклоњено кликтање – зашто то не би могли и сви остали припадници ЛГБТ популације?
Шта је са притиском с неба? Или из Патријаршије? Тешко рећи, јер граница између државе и цркве овде одавно не постоји. Све је то исти шатор, исти ред клонова, само се маска мења према потребама дневне политике.
Ако већ децу могу да подводе и злостављају свештена лица, а случајеви се заташкавају брзином светлости, шта је спорно у томе да их одгајају људи истог пола у љубави, сигурности и истини? Ко ту заиста штити децу – а ко их користи као штит?
У земљи где је патријарх покојни Иринеј 2012. године позивао на употребу оружане силе како би се спречила “парада срама”, против “традиције српског народа”, зашта је орденом Белог Анђела награђиван тадашњи министар полиције – истог дана кад је награђен и епископ који је разрешен због педофилије и педерастије – заиста делује као да је неко заменио реалност са лошим кабареом.
Српска православна црква никад није крила да селективно користи Свето Писмо – не као верску, већ као политичку платформу. Оно што не одговара идеолошком наративу, једноставно се не помиње. Па се тако и у 21. веку прећуткује оно што је Исус Христ говорио о љубави, разумевању и прихватању. Јер, изгледа да у њиховом “светом” речнику то важи само за оне који се уклапају у шаблон – мушко, православно, традиционално и по могућству са јаким политичким залеђем.
На крају, имамо бизарни пример: СПЦ ларма како “ЛГБТ идеологија” руши морал српског народа, а онда касније ћути кад држава честита успешно одржану параду… која никада није ни одржана. Јер учесници – пази сад – нису шетали, него су “спроведени”. Као да смо на војној вежби, а не у престоници европске државе.
И ево нас опет, у шатору. Циркуски шатор постављен у срцу Београда, између Скупштине и Храма, са представом коју више нико не разуме, а карте су давно подељене међу “изабранима”. Улаз бесплатан, излаз – без перспективе.
И кад се једног дана, како каже Свето Писмо, Исус заиста врати, по свему судећи неће ићи у Цркву. Вероватније је да ће га по налогу СПЦ одвести на психијатријско посматрање. Јер како објаснити овима данас да је дошао да воли све – чак и оне које они мрзе?
“Хеј, друг”, питаће га неки из црквене колоне, “каква је ово зафрканција?”
Ђакон Бојан Јовановић
