Полудели Ал Капоне међу Србима

Зашто је класична мафија боља од нашег СНС картел режима? Нехотично и несвесно то нам је објаснио његов шеф: Александар Вучић!

Опијен влашћу, богатством и ароганцијом коју наведено носи, почео је да се понаша – како се то некада говорило – на крајње психолошки упадљив начин (читајте: лудо). Потпуно су му отказале интерне кочнице те је кренуо да се јавно хвали оним чега се паметан стиди. 

И раније је био опскурни политички шибицар, али је себи у корист а на штету грађана, пропагандно поступао рационално (полазећи од својих ограничених циљних група). Сада је утонуо у воде тоталне ирационалности, која додатно доприноси урушавању његових позиција. 

Тако је, тек примера ради, више пута јавно говорио да је он саградио „Београд на води“. Штавише, саркастично је прозивао опозицију да док га критикује због политике коју води, иде у шопинг и једе сладолед у тамошњем тржном центру „Галерија“. На крају, како би цинично деловао широкогрудо, додао је нешто типа: „Ако, нека уживају, радим ја и за њих“. 

У питању је политичка суманутост. Прво, „Београд на води“ је – макар номинално – комерцијални пројекат. Саградио га је инвеститор, а не Вучић. Станове наводни инвеститор продаје по високим ценама онима који су у стању да их купе (и упркос лошем квалитету понуђене робе то и желе), а не деле их као поклоне бескућном народу. 

То важи и за сладолед. Он није бесплатан. Ко жели да га поједе у некој од бројних сладолеџиница у ТЦ „Галерија“ то може да уради под условом да плати хладни дезерт који му се прохтео. Упркос томе лажни градитељ Алек прича као да се ради о хуманитарном пројекту.

Замислите Лаки Лучана – чија мафијашка група је контролисала велики део Њујорка – да се током „Прохибиције“ (забрана производње и продаје алкохола у САД од 1919. до 1931. године) обратио јавности са следећим речима: „Ја се бескорисно трудим да усрећим народ жељан алкохола а зла полиција ме прогони; упркос томе неки њени припадници пију у мојим тајним баровима, али не љутим се ја на њих, нека уживају“. 

Тај и други криминалци, од оних из поменутог времена који су се бавили тада незаконитим „виски бизнисом“ или садашњи који продају дрогу, добро знају да то раде само због своје користи. Није их брига за закон и друштвене последице, али бар се не праве луди.

Они дилују нешто што је, основано или не, забрањено, па ко то воли, за тако нешто има могућности и спреман је да ризикује, нека изволи на обострану корист (или пре своју штету). Вучић то исто ради али на много гори начин. Тако смо стигли до другог елемента (од низа могућих) осврта на његове небулозе о „Београду на води“. 

Ту се налази признаје Аце Антисрбина какав је истински карактер његове коруптивно-криминалне власти. Јасно је – гле лудила – рекао да је он чинилац у том послу. Он је, како тврди, саградио „Београд на води“, што значи да више не крије да стоји иза пословних кругова који формално реализују тај пројекат. 

Председник једне земље, наравно, то не би смео да ради. Грађани бирају онога ко треба да штити њихове интересе, а не да добијену моћ користи да их злоупотребљава због својих рачуна. Замислите „обичног“ инвеститора који би добио овлашћење да управља целокупном имовином грађана заинтересованих за куповину станова. Он би онда суверено одређивао колики део ње ће им узети да би добили стан, колики и каквог квалитета ће он бити, колико ће они потом плаћати његово одржавање, а притом „купци“ не би имали права да ишта приговоре. Тако се води Србија, и то према Вучићевим речима. 

Ретко када он није лагао као у том случају. А како је у вези са „Београдом на води“ недавно написао Милан Ћулибрк, врсни коментатор наших економских (не)прилика: „Од оснивања заједничка фирма је у буџет, по основу остварене добити, уплатила само 6,6 милиона евра дивиденде. А да је продала 500 хектара грађевинског земљишта, резервисаног за тај пројекат, држава је могла да инкасира бар две и по милијарде евра, 40 пута више него што је уложио формално већински власник из Абу Дабија“.

Ствари су кристално јасне. Вучић је уложи земљиште и друге ресурсе које је отео од грађана Србије, а његови партнери „име“ и нека друга средства. Профит се, очито, иза кулиса дели. Зашто би иначе оно што је вредно две и по милијарде евра тек тако било дато Арапима? Наравно да им није даровано, већ је Србија преварена за поменуту своту (само у вези са тим послом а где су остали). 

Да се сада вратимо америчким гангстерима и другим мафијашима. Он су пљачкали али се нису правили да раде у корист грађана. Наши властодршци пљачкају а дрско говоре да раде у интересу нације. Ал Капоне, рецимо, да би умирио своју савест, чак је и део плена тајно поклањао гладним Американцима током „Велике депресије“ (огромне глобалне економске кризе од 1929. до 1939. године). Отворио је више народних кухиња, иза којих се дуго није знало да он стоји. 

Вучић, као антијунак Суперхик из култног стрипа „Алан Форд“, доследно отима сиромашнима да би још више давао оним који су се на народној муци највише обогатили (пре свега себи и свом најближем окружењу). И још се прави да је национални добротвор који је заслужио да му за живота подигнемо низ споменика, а потом и велелепни маузолеј.

Зато је он морално много гори од нескривених мафијаша. Изгледа и да је, без претеривања, како то клинци кажу и одлепио, па то ко је и шта ради више и не скрива, већ се тиме поноси! 

Јадна је земља коју воде најцрњи и најгори, уз то и луди, гангстери. Срећом њен народ – или бар критичан његов део – коначно је почео да се буди из кошмарног сна. Што значи да ће мафијаши и лудаци, у догледно време, да стигну тамо где им је и место. Остатку нације онда престоји тежак рад како би Србију подигли из политичких, моралних и финансијских руина. Али, макар ће спас бити изгледан. 

Драгомир Анђелковић