Замера ми не мали број пријатеља да превише увлачим политику у спорт. Нажалост, нису у праву. Не увлачим је ја, само непозвана се увукла и у спорт.

Неко много старији и паметнији је констатовао „Два Србина – три странке“. Ових дана у центру пажње су студентски протести. Истина, покушао је (као обично) председник да у скрене фокус на неку другу тему. Сазнао је из „добро обавештених кругова“ да ће нам САД увести санкције и да ће бити „страшно“.

Можда и буде, ал не мора да значи, о томе ћемо размишљати и тај проблем решавати када се (ако се) догоди. Данас је страшно то што се догађа са студентима.

Да лису њихови захтеви оправдани или не, да ли су њихови захтеви политика, или „само“ траже да се казне они који су их тукли и да се казне они који су криви за смрт 15 људи у Новом Саду?

Неки их гласно и јасно подржавају, други пак их вређају, туку, газе аутомобилима. Уздржаних нема. Студенте су подржали чак и навијачи Партизана који су на утакмици против Панатинаикоса истакли транспарент „Руке су вам крваве“.

На утакмици Црвена звезда – Олимпијакос на тренутак се појавио транспарент на ком је писало „Убице“. Транспарент је брзо склоњен а „вођа“ је присутнима у Арени рекао да је то најстроже забрањено и да има да се навија само онако како он каже. Убрзо након утакмице стигло је и саопштење Делија у ком се прецизира како се на трибинама може навијати, да се могу уносити само оне заставе које они одобре (продају).

На трибинама Арене међу навијачима Црвене звезде видео сам много младих људи, неки од њих су сасвим сигурно и студенти. Да ли ће се они повиновати наредби „извођача радова“? Чисто сумњам.

Да је политика и те како присутна у спорту схватио сам још крајем седамдесетих година прошлог века када сам почео да се бавим спортским новинарством. У то време председништво Југословенског олимпијског комитета (тако су функционисали и струковни савези) било је састављено од 16 чланова – по два делегата давала је свака република и покрајина, а председавајући се бирао по абецедном реду.

ФОТОГРАФИЈЕ: Друштвене мреже

Дакле, нису се бирали најбољи, најпаметнији, најлепши… већ коме западне. Колико је велик уплив политике у спорт најбоље се види у фудбалу. Средином деведесетих година председник Партизана био је Мирко Марјановић који је био и премијер Србије. У то време „парни ваљак“ је рушио све пред собом, а у Љутице Богдана нису имали паре ни да „окрече“ терен. Када је на власт дошао несуђени вођа „севера“ Црвена звезда је засјала у пуном сјају а „ваљак“ је остао заглављен у блату.

Оставио бих ја врло радо политику, али неће она мене. Политика је све(т) око свих нас. Мислите ли да студенти, осим можда оних који студирају Факултет политичких наука, воле политику?

Сигуран сам да би они ових дана радије учили, спремали се за испите, ишли у биоскоп, позориште, на утакмице…него што закључани седе на својим факултетима и чекају да политичари дозволе, полицији, адвокатима и тужиоцима да раде свој посао. Када би свако од нас „само“ радио свој посао свима би било много лепше и било би много мање политике.

Жива Векецки (Извор: Данас.рс)