Улица је врела. Ваздух је пун тензије, а мирис револтираног народа меша се са димом бакљи и сузавца. Полиција, у својим оклопним униформама, стоји као зид између народа и оних који држе власт. Али чији је то зид? За кога стоје? За правду или за корумпиране моћнике који су изгубили сваки додир са стварношћу?

Ово није само прича о протестима. Ово је прича о опстанку друштва. Ово је борба између истине и лажи, правде и корупције, народа и власти. А полиција? Она је кључни играч у овој игри.

Полиција је, у теорији, ту да штити грађане. Да одржава ред и мир. Да брани закон. Али шта када закон постане алат у рукама корумпираних? Шта када се правда претвори у пародију, а мир постане синоним за потлаченост?

У многим земљама, полиција постаје алат репресије. Уместо да штити народ, она штити оне на власти – оне који су често одговорни за корупцију, неправду и економску неједнакост. Али зашто? Јер власт држи конце. Јер власт контролише плате, унапређења, па чак и сам опстанак полицајаца.

Али шта ако се полиција одлучи да стане на страну народа? Шта ако одбије да буде марионета у рукама корумпираних моћника?

Народ није савршен. Протести су често хаотични, а људи су љути. Али њихов бес није безразложан. То је бес који проистиче из очаја, из немогућности да се живот промени на боље. То је бес који долази из осећаја да су им украдене основне људске вредности: правда, слобода, достојанство.

Полиција, ако стане уз народ, може постати симбол наде. Уместо да буде мач корупције, она може постати штит правде. Али то захтева храброст. То захтева спремност да се суочи са властима, да се ризикује све – чак и сопствени опстанак – зарад нечега већег.

Погледајмо историју. У многим револуцијама и протестима, полиција је играла кључну улогу. Када су полицајци одбили да пуцају на цивиле, када су скинули маске и придружили се народу, то је била прекретница. То је био тренутак када је власт схватила да је изгубила контролу.

Али такви тренуци су ретки. Чешће, полиција следи наредбе, без обзира на то колико оне биле неморалне. И ту лежи проблем. Јер ако полиција може да следи било коју наредбу, без обзира на њен садржај, шта то говори о њеној улози у друштву?

У овом хаосу, постоји само један пут ка правди: полиција мора стати уз народ. Не зато што је народ увек у праву, него зато што је правда на страни народа. Корумпирана власт не може трајати заувек, али последице њених поступака могу остати дуго након њеног пада.

Полиција има избор: може бити алат репресије или симбол наде. Може бити браник корупције или браник правде. Али једно је сигурно: без подршке народа, без спремности да се суочи са истином, она ће постати само још један део проблема.

И тако, док се димови шире, а улице постају све гласније, питање остаје: на чијој ће страни стајати полиција сутра? Јер у овој борби, нема неутралности. Или си за правду, или си против ње.

А народ? Народ ће наставити да тражи правду, са или без полиције. Јер правда није само реч – то је начин живота.

Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.