„Погледај дом свој, анђеле…“ – стих који је некада одзвањао кроз звуке рокенрола, данас би могао бити опомена за све нас који живимо у земљи у којој се институције све више распадају, а одговорност појединца изгледа као луксуз. Бора Ђорђевић није певао само о ратовима или прошлим неправдама; певао је о немоћи, о губитку моралног компаса, о ономе што се дешава када људи затворе очи пред сопственим домом.
Истоимена књига Томаса Вулфа, иако другачијег приступа, осликава исту реалност: друштво које пропада, ликове који гледају неправду и осећају немоћ, али који се ипак суочавају са последицама својих поступака.
Бора је једном испричао тренутак који је за њега био готово нестваран. На железничкој станици у Бечу, хор Првог српског певачког друштва отпевао је „Погледај дом свој, анђеле“. Он стоји на празном перону, гледа и плаче.
„То је био први пут у историји аустријских железница да воз касни у поласку, јер када се песма завршила, пустили су да воз крене“, рекао је. Та сцена савршено осликава оно о чему песма говори – немоћ и емоцију, али и снагу заједништва. Народ који истовремено смеје и плаче, народ који кроз песму чува идентитет и памти своје ране, не може се разумети површно. Као што је Бора одговорио: „Нећеш ни видети. Нећеш ни разумети тај народ.“
Ако данас погледамо Србију, све је јасно: политичке манипулације које краду поверење грађана, медији који селективно извештавају или дезинформишу, правосуђе које често не функционише како треба. Свака од ових појава као да шапуће: „Ко гледа, тај види – али већина окрене главу.“ Песма нас подсећа да је анђео ту да сведочи, а роман нас подсећа да гледање без делања ништа не мења.
„Дом“ више није само место под кровом; то је наша заједница, морални оквир, држава која обећава, али не испуњава. Људи се распитују за посао и будућност, а у исто време гледају како привилеговани краду и манипулишу системом. Осећај беспомоћности и фрустрације, тако типичан за стихове Ђорђевића, данас је свакодневица.
Али и песма и роман имају једно заједничко: позив на интроспективну одговорност. Погледај свој дом, сагледај шта је твоје и колико си спреман да преузмеш одговорност. Не може се кривица пребацивати само на друге – ни политичаре, ни медије, ни претходне генерације. Ако желимо да наш „дом“ опстане, потребно је да га видимо, признамо његове слабости и делујемо.
Можда је управо то лекција коју Боре Ђорђевић и Вулф преносе: емотивно или кроз причу, позив на гледање не значи само посматрање, већ и одговорност. Ако анђео гледа, гледај и ти. Ако не погледаш, дом је изгубљен – не метафорички, већ стварно, овде и сада, у СрбијИ. Није Бора Ђорђевић случајно дао име песми по књизи Томаса Вулфа.
Само што је ово Србија.
1985-2025 Шта се променило?
„Подигни мац свој, андјеле
сети се крстаских ратова
сети се прекланих вратова
кад додјес Богу на истину
нек’ ти у дуси влада мир
Услиси молитве, андјеле
дабогда поцркали дусмани
па буди андјео освете
нека на својој кози осете
ста знаци беда, страх, и бол“
др Светлана Цвијановић
