Иако је наступајућа година изборна, она би могла да буде пресудна за важна национална питања везана за судбину Космета и Босне и Херцеговине. Догађаји се убрзавају неконтролисаном брзином, а Балкан, некада насилно пацификован, а сада у фази помахниталог наоружавања, прети да поново постане врућа тачка на мапи Европе.

Није ретко да велике силе прво одмеравају снаге на помоћном терену какво је ово наше трусно подручје, па да резултати те предигре значајно утичу на њихове одлуке везане за много значајније геополитичке полигоне.

У Србији се деведесете враћају на велика врата. Не само преко моде, музике, секса, насиља и страха, већ преко наметнутог животног обрасца по којем се пречицом стиже до славе и успеха, јер је данашње уживање вредно сутграшњег стида. 

Србија у време епидемије Ковид19 оболела је од много теже и дуготрајније болести која јој подиже температуру и активира аутоимуне механизме који је разједају. Нове поделе су на делу. Оне нису политичке, чак ни идеолошке, оне су дубинске и вишедимензионалне. Сакрализација речи Косово, уз кафанско-удбашки патриотизам продукт су догматизације националне идеје која је у Срба још увек недефинисана, анахрона и фатазмагорична.

Младосрби одрастају и форматирају се уз елиту реконквиста, уз нови посткосовски еп. Нико нема храбрости да им баци чињенице пред очи, нико не жели да ризикује превремену политичку смрт изреченом истином која гласи-ако желимо одрживо и функционално разрешење српско-албанског конфликта морамо изаћи из категорија прошлости и направити искорак ка будбућности. Иако нас прошлост одређује, будућност нас обавезује.

Узалуд. Млади ће масовно кренути за лажним пророцима који им проповедају регрутерске псалме еx ориенте луx. Ти препарирани десничари према Косову заузимају став пса испред месаре, боје се да крену напред и разбију излог, а жудња им не да да оду одатле.

Док покушавају да занемаре крварећу рану на светој српској земљу која полако гноји и прети да зарази цео организам, утеху проналазе на западу, али на западу где је Гринич митска река Дрина. Република Српска је у њиховој пројекцији романтизације националних пораза из деведесетих највећи ратни и мировни успех Србије у двадесетом веку. Прва српска прекодринска држава, нити је (само) српска по новом уставу, још мање је држава без сопствене војске, држављанаства или највише судске инстанце. Администрација у Бања Луци не може да изда ни посебне регистарске таблице са инсигнијама не ентитета, већ иницијалима градова, а камоли да без оружаног сукоба организује референдум о самосталности, што флагрантно доказује ограниченост њеног суверенитета.

Ако се подсетимо да је политички циљ у рату за југословенско наслеђе био очување заједничке државе, њеног континуитета и међународног субјективитета, у којој ће (скоро) сви Срби, али и остали пројугословенски народи и народности живети по истим државним кровом, можемо констатовати да су се те илузије распршиле већ почетком друге године рата. План Б подразумевао је конзумирање права српског народа на самоопредељење до отцепљења из Хрватске и БиХ, које је комплементарно праву хрватског и бошњачког народа на самоопредељење до отцепљења из Југославије. Када је Бадинтерова комисија сахранила ову политичко-правну егзибицију, остало је само суочити се са неуспехом ЈНА-блицкрига и прекрајању граница бивших ју-република и нових чланица ОУН.

Пошто смо на прагу нових суочавања и нових заблуда, корисно је подсетити се како се Демократска странка односила према српском националном питању пре, током и после распада социјалистичке Југославије.

За Демократску странку национално питање је било и остало демократско питање. Доследним поштовањем људских и грађанских права, укидањем једностраначког монопола власти и успостављањем модерног демократског поретка била би смањена могућност злоупотребе нерешених националних питања. Федеративна Југославија може опстати само као добровољна заједница свих народа у њој, а ту добровољност неопходно је проверити на процедурално ваљан начин, на легитимним и демократским изборима. ДС је била за модерну федерацију са дводомном скупштином која би обезбедила равноправност свих грађана и свих федералних јединица. Када је реч о Србима ван Србије, док постоји Југославија у изворном федеративном облику, без преовладавања постојећих конфедеративних елемената, њима треба обезбедити потпуно очување културног, националног и верског идентитета.

ДС је на време препознала опасност од перманентне конфедерализације  Југославије која је угрожавала сам опстанак државе. Тај процес је доводио у питање унутрашње границе између република чланица. Демократе су већ на почетку дисолуције Југославије указивале на неправедност унутрашњих граница које нису утврђене према јединственом мерилу и које је повлачио Политбиро КПЈ на челу са Јосипом Брозом. Унутрашње границе нису доводиле у питање јединственост и демократски централизам федерације у којој ће сваки народ бити под једним државним кровом. У случају отцепљења појединих република, оне не могу полагати право на територије настањене припадницима других народа. У документу комисије Главног одбора ДС-а са првопотписаним Зораном Ђинђићем, стоји да национална политика српске државе мора бити усмерена на то да све територије претежно насељене Србима уђу у састав једне државе. 

Из тог периода датира и Платформа Демократске странке о принципима на којима би било засновано иступање из Југославије, а која наводи да право на самоопредељење имају само народи, а не републике, као што ће то одлучити касније Бадинтерова комисија. 

Још је јаснији став демократа из Меморандума о решењу yу-кризе у којем се за рат оптужује карактер хрватске државе која настаје као држава хрватског народа и која не може на легитиман начин да обухвата територије насељене претежно српским народом. Једино трајно решење овог сукоба јесте разграничење према етничком начелу.  

Извршни одбор ДС-а 1993.године истиче да је легитимна тежња српског народа да и даље живи заједно. Његово уједињење може се обавити или приступањем РСК и РС Републици Србији или уласком ових српских држава као посебних федералних јединица у састав СР Југославије. Ово је могуће остварити само уз повољне међународне околности и једино политичким средствима. 

Епитет “Шешељ у фраку” носили су неки други на политичкој сцени Србије, али зар ово  није концепт Велике Србије, умотан у демократску, проевропску обланду? Исти циљ, исте границе, исти принцип, само другачија методологија.

Белешке са митског састанка врхушке ДС-а и СДС-а на Палама 20.фебруара 1994.године не садрже опис чувеног вола на ражњу, али је чињеница да је половина тадашње делегације прекодринских Срба завршило у Хагу, док је половина делгације ДС-а данас у СНС-у. Зоран Ђинђић је тада изјавио да је у време када се Србима прети војном интервенцијом (НАТО) потребно показати јединство и да је намера ДС-а да покаже солидарност са Србима ван Србије. Какав хладан туш за оне које га памте по удбашкој подметачини да је тражио наставак бомбардовања СРЈ неколико година касније.

Ђинђић наставља обраћајући се партнерима из СДС-а са којима планира послератну политичку и предизборну сарадњу: “То значи да ми верујемо у ваше државотворне напоре, ми верујемо да сте ви за мир, да нисте извршили масакр на  пијаци Маркале и пружамо вам поверења за то. Заједнички циљ је једна држава и потпуна интеграција  (Републике Српске у Србију) у сваком погледу.”

Годину дана касније, током офанзиве хрватско- муслиманских снага на РС после пада РСК, као председник Демократске странке Зоран Ђинђић је потписао Декларацију о српском државном и националном питању.  У том документу стоји да треба предузети следеће мере: укинути блокаду на Дрини, свим расположивим средствима сачувати оно што је преостало од западних српских земаља, не мирити се са падом Западне Славоније и Книнске Крајине, што пре припремити државно уједињење свих српских земаља! Ђинђићев потпис стоји изнад имена Војислава Коштунице (и даље није саслушан поводом атентата), Николе Милошевића (аутор книге З.Ђ. у мрежи мафије), Радош Љушић (један од оснивача СНС-а).

У октобру 1995.године, ДС доноси програм за излазак из кризе.  У одељку које нуди решење националног питања наводи се да ће национално питање Срба у Републици Српској бити решено укључивањем у државну заједницу Србије и Црне Горе, а да би се до тог решења дошло морају се користити сва политичка и дипломатска средства.

Др Александар Дикић

Када је реч о “светој српској земљи”, став ДС-а већ на почетку обнове рада 1990.године био је јасан-Космет је неразлучиви део српске државе што је међународно потврђено уговором  из 1913.године. За решавање положаја албанске и других националних мањина потребно је прихватити уобичајено европско решење, односно културну , а не политичко-територијалну аутономију. Уколико се пак задржи постојећи облик самоуправе, она не сме садржати ниједну важну државну функцију. ДС сматра да ће Косово остати српско само ако Срби прихвате да живе на њему, па ће Срби сами, без полиције и војске, сачувати Космет, али им за то треба омогућити нова радна места и станове за повратак.

Све горе наведено постаје јасније ако се прочитају уводне одредбе програма Демократске странке који је усвојен 1995.године, а које дефинишу њен политички геном. Демократска странке је либерална народна партија која на политичком спектру заузима позицију центра и држи равнотежу оправданих идеолошких циљева и левице и деснице. Она једнако уважава националне интересе, историјско наслеђе и тржишну конкуренцију, као и социјалну солидарност и бригу за сиромашне. 

Основни циљ Демократске странке био је и остао остваривање слободе и јединства српског народа, његово уједињење у јединствену државну заједницу која почива на демократским темељима и којој је циљ да постане равноправни члан европске породице.

Демократска странка је у олујним временима знала где треба бацити сидро, али је бринула о сваком члану српске посаде. Данас многи покушавају да њену вишедеценијску борбу за српске националне интересе прикажу на другачији начин. Историјске чињенице их грубо демантују.

Ако се времена поново мењају, поставља се логично питање-да ли у складу са тим променама треба и Демократску странку мењати.

 Време ће показати.

Др Александар Дикић