Али наратив: “Студенти који неће да уче“, који се чује од кучета из Добоја које предводи месаре, портире, медицинске сестре, ботове, зависнике од коцкања… Који глуме студенте који желе да уче а који преузимају таблоидни бесни пси је толико одвратан да немам речи!
Нема потребе да идем даље од моје куће да бих објаснила.
Писмо Шарчевићу због сулуде реформе гимназије због које су деца добила пет нових предмета и имала по десет часова дневно сам написала јер сам у кући имала два гимназијалца која нису спавала да би ишла спремна у школу!
Дамјан и Магдалена никада нису отишли у школу са реченицом:
“Нисмо спремни, ваљда неће нас питати”
Дешавало се да рођаци дођу на њихов рођендан, а они се поздраве, седе пола сата са њима, извине се и оду да уче!
Шалила сам се и звала их моји мали штребери.
Сећам се како је Меги била бесна у основној јер су нека деца из одељења причала да је њој лако, преписује од брата који је бољи ученик од ње.
Дамјан у седмом оде у Гимназију, у одељење за талентоване математичаре, Магдалена остане у основној школи и за две године не добије ни једну четворку!
“Сад ћу да вам покажем ко преписује!”
На шалтер су ми долазили професори из основне и средње да ме посаветују да утичем на њу, да не уписује сликарство, јер има капацитет да упише било који перспективнији факултет.
Њих двоје су трећа година факултета. Просек обоје око 9,5.
У Новом Саду живе више него скромно.
Од првог дана су на блокадама.
Кажу:
“Губитак године није нека жртва, биће страшно ако све остане исто, ако људи наставе да губе животе”
Ове године они уче најважније лекције.
Лекције о слободи, емпатији и правди.
Упознали су колеге поред којих су само пролазили на факултету, постали су прави пријатељи.
Верујем да су сви студенти на блокадама баш овакви.
Са друге стране су они који “Немају ролекс” и поручују Гаврилу да Хиви док у џепове трпају дневнице отете од професора.
Александра Ћурчић
