Изгледа да су само контрамитинзи остали: све остало из стандардног репертоара одговора на проблем власт Александра Вучића већ је применила и успела само да разбукти бунт. Толико, да чак ни генерални штрајк, на који позивају студенти, више није незамислив. Након што су га просветари симболично прогласили, нека врста пробе још ширег захвата заказана је за петак – неформално, преко друштвених мрежа, али уз разне најаве позитивног одговора.
Чинови храбрости
И без правог генералног штрајка, лекције о отпору и правди у време припреме овог Радара држао је огроман број побуњених школа, па чак и појединачних професора и наставника – све уз подршку ученика и родитеља, спремних да им „чувају леђа“. Адвокати су, након што је Виши суд оборио њихову првобитну одлуку о обустави рада, поново изгласали одлуку о тродневној обустави. Штрајк је најавио Синдикат ЕПС-а Независност, али и део Поште.
Забележени су и лични чинови храбрости: послушност налогу с врха одбиле су две просветне инспекторке из Зрењанина, Ивана Атанацковић и Ружица Тапавички, уз отворено писмо у коме су изразиле неслагање са мерама Министрства просвете усмереним на побуњене школе. Претходно је истим путем кренуо и Републички завод за заштиту споменика културе, који је одбио да уклони Генералштаб са списка културне баштине, до чега је клану на власти изузетно стало, како би се реализовало обећање дато зету Доналда Трампа.
Супротно Вучићевој тврдњи да протести јењавају, окупљања су све масовнија, упркос претњама и нападима, међу којима је гажење студенткиње Соње Поњавић у Рузвелтовој улици у Београду било најдраматичније. Буде се чак и мала, традиционално успавана места у којима је показивање отпора готово равно херојском чину: неочекивани снимци протеста стигли су из Бабушнице, Малог Зворника, Крупња, Ћићевца, Бруса… Већи градови, попут Ниша, Ваљева, Ужица, Краљева, Крушевца изненадили су бројношћу окупљених. Извештачи из Чачка питали су се да ли је ико остао код куће, а у том граду виђена је и макета багера, симбола петооктобарског ослобађања од претходног циклуса владавине радикала и социјалиста.
Сведочимо настајању нечег новог, што личи на неформални, неструктурисани покрет, окупљен око побуњених студената, као лучоноша који су значајном делу друштва вратили наду, оптимизам и спремност за борбу. Управо од студената и њихових пленума „преписан“ је рецепт непосредне демократије, захваљујући коме је, након дистанцирања од синдиката, и организована обустава рада школа.
Као један од главних чинилаца побуне показала се солидарност. Увежбани вишенедељном бригом око исхране и снабдевања студената другим потрепштинама, грађани једни другима сада нуде и друге врсте помоћи: на вибер групама, рецимо, нуди се чување деце која не иду у школу због штрајка просветара. Један такси сервис у Новом Саду дао је посебан број студентима за хитне позиве, уз обећање да ће, ако је потребно, сва расположива возила доћи да блокирају улице и простор где се налазе, како би их физички заштитили. По друштвеним мрежама позивају се мушкарци спремни да физички бране студенте, да се повежу и организују. У појединим школама наставници се потписом обавезују да ће, ако неко добије отказ, сви дати отказ. Неформална истрага на друштвеним мрежама, са циљем утврђивања идентитета нападача на студенте и друге учеснике блокада, и даље функционише као швајцарски сат. Пробијају се и медијске блокаде: студенти ФОН-а направили су (брзорастућу) вибер групу с циљем информисања старијих грађана…
Рециклажа виђеног
Из свега тога власт ништа није научила: и даље не покушава да повуче потез у општем интересу, већ наставља са стандардним методама разбијања протеста, у које спада и организовање медијских и разних других притисака на побуњенике. А сви су се већ показали неуспешним – почев од покушаја да, у недостатку правих лидера протеста згодних за куповину и уцењивање, сама произведе „вође“ с истом наменом. Разни мамци за збуњивање јавности – од јефтиних стамбених кредита за младе, до законски непостојећег „саветодавног референдума“ о председнику Србије, опстали су као тема само по два-три дана. Идеја да се цео проблем реши распустом на силу проглашеним 24. децембра, ваљда уз наду да ће се све природно издувати током празника, показала се бесмисленом.
Изгледа да све те акције бар донекле функционишу само у сврху замајавања и задржавања оног дела бирачког тела на који се власт ослања: одатле, вероватно, и максимално учестала Вучићева обраћања, препуна рециклираних прича о (наводном) спасавању Србије од (наводне) пропасти под „жутима“ и њеном потоњем (наводном) муњевитом успеху. Рекло би се да у тој популацији добро пролазе и фантазмагорије о хрватском утицају на протесте и нарочито ванвременски хит – онај о припремању атентата на „пожртвованог“ председника.
Исти тај „пожртвовани“ председник, додуше, у дану велике трагедије у којој је спаљено осам станара дома за старе, не жали за „бакама и декама“, већ одлази у Давос и из авиона нам, уз кокице, најављује оснивање „народног покрета“. То му је, додуше, први пут пало на памет још у марту 2023, али се реализација бар у два покушаја показала немогућом.
Иако има искуство неуспешног контрамитинга 26. маја 2024. у Београду, али и недавног мучења око проналаска довољног броја људи да у Сава центру, чак и у педесетим, глуме младе, заинтересоване за понуду стамбених кредита, Вучић је одлучио да промоцију новог покрета започне у петак, вођењем познатог тужног каравана аутобуса у Јагодину.
Сумњива турнеја
Управо чињеница да је и сама власт свесна тешкоћа са утеривањем публике у просторе предвиђене за скупове, даје основа за сумње које су се одмах појавиле – да иза одлуке о турнеји стоји намера изазивања сукоба, можда као пут у увођење ванредног стања или насилно гашење протеста. У прилог таквим тезама могла би говорити и акција показивања средњег прста побуњеном друштву, започета у понедељак, када су тај простачки симбол на друштвеним мрежама први промовисали градоначелник Краљева Предраг Терзић и још неки напредњаци.
У супротном, нова турнеја по Србији биће још један показатељ да Вучић више нема шта да понуди сем познатих, већ изанђалих прича. И лако би се могла „издувати“ након два-три митинга и место уступити рециклажи неког другог метода за скретање пажње и куповину времена, све у нади да ће се десити чудо и људи одустати од борбе за елементарна права. Не баш спонтано, наравно: наставак јачања притисака на побуњенике се подразумева, баш као и медијска тортура над здравим разумом.
Томе у прилог говори и информација о усаглашавању око коначне листе кандидата за Савет РЕМ-а.
-а и све мањим шансама да неки независни и стручни људи омогуће упристојавање најмоћнијих, електронских медија. Пре избора новог Савета РЕМ-а, наду у напредак у тој области потрудио се да убије РТС, тиме што је, након масовног протеста студената и грађана 17. јануара због начина извештавања те куће, централни Дневник постао још гори него што је био. Уместо уобичајеног прећуткивања чињеница и промовисања интереса власти, РТС је поново прибегао фалсификовању реалности, тенденциозно скраћујући изјаву лидера Новог ДСС-а Милоша Јовановића, како би био оптужен да жели Вучићеву смрт. Наводни покушај исправљања тог скандала наредног дана можда је тешко препричати, али ефекат је јасан: побуњена јавност добила је нови разлог за љутњу и нови сигнал да одговорног потеза власти неће бити, чак и ако све указује да је процес њеног пада почео. И да је и у њеном интересу да не буде болан.
Вера Дидановић (Извор: Радар.рс)
