Ако је нешто табу тема у српској политици већ 80 година онда је то политичка десница. Забрањена и прогоњена под комунизмом као највећи непријатељ новог тоталитарног поретка, фалсификована и обесмишљена у времену обнове вишестраначког система деведесетих прошлог века кроз карикатуралне лидере попут Вука Драшковића и Војислава Шешеља, заробљена и бљутава у новије време под влашћу лажног патриотизма Александра Вучића. За сва три периода је карактеристично да је десница у Срба стављена под строгу контролу службе државне безбедности и владајућег режима. Никако се није смело дозволити да никне аутентична српска десница без обзира да ли би била интонирана и идеолошки контекстуализована као антикомунизам, конзервативизам, хришћанска демократија, суверенизам или неки други вид савременог родољубља.

Много опасније од одсуства аутентичне политичке деснице је лажна десница која нема никакве везе са аутентичном десном идејом у Срба. У актуелном сазиву Народне скупштине Републике Србије нема нити једне десне политичке опције нити било ко хоће или сме да покрене неку од тема којима су се до сада само Двери бавиле: резолуција о геноциду над Србима у НДХ, забрана пропаганде хомосексуализма и трансродности малолетним лицима, истина о комунистичким злочинима, заштита Срба у расејању и региону, заштита српског језика и ћирилице, заштита породице, Српски мини-шенген као нови облик интеграције између Србије, Црне Горе и Републике Српске, забрана насељавања миграната, забрана ријалитија…

Много је лакше глуматати патриотизам и причати празне приче (или једноставно ћутати), односно избегавати отварање било које табу теме која доноси медијски и сваки други прогон јер Србијом и даље владају деца комунизма пресвучена у шарену прозападну одећу. У питању је класична „лажна фортификација” (израз др Мише Ђурковића) која означава политичке опције и лидере који покривају део политичке сцене, у нашем случају десно политичко поље, и имају улогу безопасних политичких противника или резерви власти, као и да се на том простору не би развило нешто аутентично што би представљало истински проблем за власт и систем.

Зато је време да сви национално мислећи и патриотских одговорни интелектуалци и организације, који нису под контролом владајућег режима и службе државне безбедности, а истовремено не желе сарадњу са лажном десницом, промисле о формирању Нове српске деснице која нам толико недостаје. У наставку доносим неколико личних промишљања о чему би та нова политичка опција у Срба требало да поведе рачуна.

Ако Србија није на првом месту – шта је на првом месту?

Када сам у фебруару 2020. године био учесник великог светског Конгреса конзервативаца у Риму, од главног говорника на том догађају, најозбиљнијег и – што је још важније – најуспешнијег европског конзервативца и суверенисте Виктора Орбана чуо сам две веома битне мисли за Нову српску десницу. Прва гласи: „Ако Мађарска није на првом месту – шта је на првом месту?” Ово на нашем примеру значи да сурово треба раскрстити са сваким видом интеграција или помодних замки које поништавају српски идентитет и национални интерес, од југословенства преко комунизма до евроунијатства, и коначно погледати „како ствари стоје са чисто српског интереса” (Милош Црњански).

Ако не решимо економска питања – нећемо моћи да решавамо ни национална питања!

Друга веома значајна мисао коју је Орбан изрекао у свом римском говору односи се на улогу економије у управљању државом. Његова порука конзервативцима сабраним из читавог света била је да прво као политичари морају да уреде економију у својој држави, да омогуће грађанима солидан животни стандард да би могли да се баве решавањем националних питања. Ово је политичка лекција коју десничари у Срба никада нису научили, увек избегавајући економске теме и очекујући да ће се неко други тиме бавити док они решавају нагомилане националне теме и проблеме. Та пракса мора да се промени.

Ако не добијемо прво малу победу – никада нећемо направити велику!

Представници српског народа на десници су склони мегаломанији, кафанском патриотизму, бусању у празна патриотска прса, претеривању и патетисању у сваком смислу, али не и тихом, преданом, мукотрпном и дугорочном раду на остваривању својих циљева. Лако се „запале” за националну ствар, али још лакше „угасе”. Нема довољно спремности и такта за рад у дужем континуитету, за борбу за споре и мале победе, за дипломатско умеће, чекање и коришћење прилика, за преговарање и лобирање за нашу ствар… Тешко ће аутентична и идеолошки јасно профилисана политичка десница у Срба у скорашње време имати више од 5-10% гласова и мандата у Народној скупштини и зато се на време треба припремити на борбу на дуге стазе и фокусирање на оно што се реално може успети приликом формирања неке будуће власти којој недостаје управо толико за владајућу већину.

Бошко Обрадовић

Не видим да Србија има другу политичку организацију аутентичне деснице изузев Српског покрета Двери. Има више квазипатриотских и назовидесних политичких опција и у власти и у опозицији, али озбиљно идеолошки утемељене хришћанске и конзервативне десне политичке организације изузев Двери нема. И то није ни за какву похвалу Двери, то је трагедија нације која је настала управо на основама светосавског национализма који Двери заговарају 26 година, док Србију данас воде политичари који о томе не знају ништа или раде све супротно томе. Двери могу и треба да буду део Нове српске деснице, али нису довољне.

Потребни су и нови људи, и нове идеје, и нови вид организовања. Надам се да ће Студентска побуна и потенцијална обнова српског политичког живота након пада Вучићевог режима срушити монополе актуелних политичких странака власти и опозиције и пробудити нове политичке снаге у Срба, и то не само на десном спектру.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета Двери