И никако да се смири, ово други пут помиње, ово је већ озбиљно. Непоменик купује плац на потезу од Голубца ка Доњем Милановцу. Баш ме брига, али ово је мој завичај и догодине ако Бог да намеравам да се вратим у мој Доњи Милановац. Помиње и изворе финансирања куповине, за сада хипотетичког плаца.
Хонорар из иностранства од књиге “Како сам победио обојену револуцију”. Књигу није написао, пишу му други, али још није ни победио, надам се да и неће. Непоменик треба да зна да ће му кућу срушити нова управа Националног парка “Ђердап”, јер у тој зони где он жели није дозвољена градња.
Непоменика то не брине. Други му пишу књигу, тржиште за продају има колко хоћеш, Русија, Белорусија, Кина, Северна Кореја, у јеботе, па он може да купи цео потез од Голубца до Кладова и пола Доњег Милановца са све изломљеном марином, урушеним кејом, клизиштем у трећој зони.
Тешко нама, тешко нама, иначе планира неки резиденционални споменик са све духовним храмом (о томе ће да га упуте часни маркетиншки оци из Тумана), што је Тома невоља бољи од њега. Што је Бајчетина атрактивнија од Ђердапа.
Па, екскурзије, обиласци, ходоћашће лојалиста. Не, нема мени места у завичају. Кад нагрне народ у обилазак српског Кумровца (добро, није рођен, али и то могу часни оци да среде), а лојалисти да потврде. Обилазак Голубачког града и археолошког насеља “Лепенски вир” биће у другом плану. Атракција ће бити његова резиденција, нови духовни храм свих лојалиста.
Само на тој брзој саобраћајници много је кружних токова, и не стиже се тако брзо као што он каже. Можда и то поправе ко зна чега се све неће сетити наш непоменик.
Прво, нека иде што даље од нас. Не желимо загађену средину.
То загађење које он преноси највеће је, то је зло од зла и нелечиво је.
Синиша Стојчић
