Обично се оваква писма започињу са „поштовани Неле“ или „драги Неле“. Али, пре свега на моју жалост, ниси ми више нимало драг, а такође према теби Карајлићу, не осећам никакво поштовање. Зашто кажем пре свега на моју жалост? Зато што ја теби нисам битан, немаш појма ни ко сам ја…
Па ево да ти кажем, верујем да сам ја један од десетина, ако не и стотина хиљада људи које си разочарао. Зато кажем, на моју жалост, јер није лако човеку кад је разочаран. Наравно, ти већ знаш зашто сам разочаран, као и рекох, многи други. Пристао си да примиш орден од некога од кога то ниси смео. Ајде да видимо и зашто.
Почетком осамдесетих година одушевљавала ме екипа чији си био предводник. Творац си култног серијала „Топ листа надреалиста“.
Чудно је да треба да те подсећам, али изгледа да морам, јер си заборавио. Основ ове емисије је била сатира, пародија, дакле, исмевање тадашње власти, али и свих друштвених аномалија тадашње СФРЈ у коју си се ти заједно са многима клео, те је, бар сам тако разумео твоју књигу „Фајронт у Сарајеву“, никад ниси прежалио. Рекао бих, потпуно разумљиво осећање и став.
Хумор је уметност, само кад је изузетно квалитетан. Хумор „Надреалиста“ био је слободан сам рећи, врхунска уметност. И данас сматрам да је ликове које сте зезали, требало зезати. Нажалост, нисмо тада могли ни слутити да ће ликови које сте исмевали, бити достојни најдубљег поштовања у поређењу са ликовима који су касније дошли на власт. А нарочито са онима који су дошли на власт много касније. Признај да ни ти ниси веровао да ће на власт доћи ликови који ће имати идеју да штрајкују глађу против свог народа?
Од шефа тих ликова примио си орден. Само да те подсетим на једну за мене најважнију чињеницу. Ако си у својој горе споменутој књизи искрено жалио са СФРЈ, а верујем да јеси, шта ти се догодило да примиш орден из руке особе, која је у Скупштини Србије позивала на убиство сто Муслимана за једног Србина? Оних муслимана, са којима си одрастао, почео да свираш, створио „Надреалисте“, дакле урадио све чему дугујеш данашњу друштвени статус. Пардон не данашњи, него онај који си колико год га крњио и пре тога, ипак некако одржавао до прошле суботе? Шта је то што те навело да примиш орден из руке човека који је био поборник идеологије која је гранатирала твој град?
Али доста о њему. О њему ће тек писати много паметнији људи и од тебе и од мене.
Уверен сам да је у суботу теби било место неколико стотина метара даље, баш на Тргу Славија. Уверен сам да си морао бити тамо да подржиш децу оних који су стасавали уз „Надреалисте“. Никако ми није јасно шта је то што човека натера да уместо да буде међу онима који су му се дивили, оде међу оне који му вероватно не знају ни име, него га препознају само као вођу екипе која се такмичи против „сина Драгана“.
Ето да не дужим. Ионако ти нисам битан, ти имаш неки свој пут, који те је верујем одвео ’45. у четнике….
Од суботе, то више није проблем оних који те памте као легендарног творца „Надреалиста“. Од суботе и за нас си постао тип који води екипу која се такмичи против „сина Драгана“.
И какав год резултат да буде изгубио си….
А био си кул лик…
Братислав Браца Марковић
