У времену када балканска политичка стварност упорно гура народе у ровове прошлости, ретки су гласови који нуде излаз из тог зачараног круга мржње, жртвовања и самопораза. Прошле године добио сам писмо од свог пријатеља, угледног хрватског новинара Марка Љубића, које ми се дубоко урезало у памћење – не зато што долази из очекиваног круга, већ управо супротно: зато што јасно и прецизно препознаје једну дубоку истину о данашњој Србији – и о региону у целини.
Љубић у свом писму разоткрива суштину проблема – владавину погубне политике Александра Вучића и његовог круга, који су заробили нацију у лажне митове, јефтине победе и трајну параноју. Та политика не само што поражава Србе, већ их понижава везујући их за губитнички менталитет, непоштење и идолопоклонство према пропалицама.
Ништа мање важна није ни улога Српске православне цркве, која својим прећутним (а неретко и отвореним) благословом тој политици даје ореол светости. СПЦ, уместо да буде морални коректив власти и чувар духовних вредности, често постаје продужена рука режима – подржавајући националистичке митове, ратне хушкаче и логику етничког сукоба. Тиме не издаје само Јеванђеље, већ и народ коме би требало да служи.
У том контексту, Љубићево писмо је више од коментара – то је апел, порука разума и елементарне људске пристојности. Успешни Срби које он помиње – попут Новака Ђоковића, ватерполиста, кошаркаша – нису производ Вучићеве Србије, већ су побегли из њеног калупа. Њихова снага лежи у раду, таленту, жртви и отворености према свету. Њима се, с правом, клања и свет и комшије – јер нису део таме, већ светло тог народа.
Зато ово писмо данас објављујем поново – јер његове речи нису изгубиле на снази. Напротив, у времену све дубљих подела и све гласнијих лажи – овакви гласови постају још потребнији.
“Драги Бојане,
уз поздрав и поштовање према свему што радиш, желим ти изразити подршку вашем снажном бунту против одавно посрнулог режима. Надам се да ћете успети. Нисам ни приближно једини ‘усташа’ који се тако осећа и тако искрено мисли.
Нама у Хрватској Вучић није претња због неке његове државне снаге – људи овде се смеју његовим испадима и такмичењу с Хрватском. Као што знаш, овде има добар одјек само у групама хрватских пропалица које ја одавно зовем ‘Бујичарима’, јер и њима, као и Вучићу, треба перверзни непријатељ да би могли постојати. На срећу по Хрватску, они су безначајни – више за подсмех него за страх.
Желим ти, из хрватске националистичке перспективе, рећи неколико запажања за твоје пријатеље и за сваког нормалног човека.
Хрватска, уз све невоље које имају сви суседи Србије, има срећу што је Србија близу и што свако ко жели може чути, видети и разумети језик којим се у Србији комуницира. Римљани су давно рекли да је историја учитељица живота, а та максима је током развоја човечанства еволуирала у то да само будале уче искључиво на својим грешкама. Данас, кад имаш суседа као што је Вучићева Србија – довољно је да гледаш и учиш, да се не би и сам сурвао у исту провалију.
Занемаримо сада људски елемент и хришћанску емпатију према људима у Србији – јер чак и у фикцији, то је ружно и тешко искуство. Учимо. И Хрвати. И Црногорци. И Албанци с Косова. И Бошњаци. И Македонци.
Надам се да ће и Срби стећи критичну свест и снагу отпора. Пожелећемо им то, док пазимо да се нама самима не догоди Вучићев модел. Јер сви смо изложени том опасном вирусу.
Вучић замајава Србију сталним претњама и наводном мржњом ‘усташа’. Повремено додаје и НАТО, ЕУ, а кад затреба – и Русе. Сва срамотна посрнућа Србије од 1990. до данас, он преписује светским ‘усташама’. Усташе су некада били само Хрвати, понеки муслиман, Албанац, Црногорац. Данас су то – сви. Па и стотине хиљада разумних Срба којима је доста да их групе превараната и дилетаната плаше измишљеним ‘усташама’.
Масовне протесте против уништавања Србије кроз експлоатацију литијума коју је Вучић договорио с донедавним немачким ‘усташама’, данас тај исти Вучић проглашава ‘усташким специјалним ратом’. Па тако, сâм признаје да му се у државу инфилтрирало стотине хиљада ‘усташа’, и то без да ико ишта уради. И још од њих прави суперхероје.
Шта научити из такве Србије?
Само упореди, гледај шта се дешава, користи разум. И читај повремено шта пишу Информер, Курир и слични – и уз основну школу, све ће ти бити јасно.
Вучић контролише Србију масовним ангажовањем губитника и пропалица, проглашавајући олош узорима. Таквима не требају никакви непријатељи – они сами јуре у провалију.
А с друге стране, ни све ‘усташе’ НАТО-а, ЕУ, ни најозлоглашеније хрватске ‘усташе’ не могу зауставити успон успешних Срба – Ђоковића, ватерполиста, кошаркаша. Њима се не прети. Они имају ривале, али и пријатеље.
Зашто су успешни?
Зато што се не такмиче по Вучићевим правилима. Њихови узори нису пропалице. Уложили су труд, рад, одрицање. Презирали су превару – основну ознаку Вучићеве власти. Зато их цени цео свет. И све ‘усташе’.
Поука за комшије?
Не славите туђе поразе као Вучић ваше. Славите своје успехе. А то се не постиже ослонцем на пропалице.
Ко крене тим путем, Вучић га је већ поразио – без испаљеног метка. Као што су такви водили Србе кроз цео 20. век у ‘победе над усташама’.
И не ликујте над српским народом због оних који га воде – јер то је начин да пропалице уђу и међу вас.
Само тако Хрвати, Црногорци, Албанци с Косова, Бошњаци и Македонци – као и сви Европљани – могу бити корисни себи. И Србима.
А погубном Вучићу – крај.“
Ђакон Бојан Јовановић
