Оставке двоје министара и директорке једне компаније која је у државном власништву нису довољне да би се ставила тачка на процес дефинисања политичке и моралне одговорности за пад надстрешнице због чега је у Новом Саду страдало петнаест људи. Једина примерена и одговорна реакција на ову трагедију је оставка председника Владе Милоша Вучевића, која би означила и крај мандата његове владе.
Највиши ауторитети у извршној власти у Србији би таквом одлуком показали да заиста имају осећај одговорности (и политичке и моралне) због трагедије која се догодила у Новом Саду. Пуна одговорност подразумевала би и то да се након пада Вучевићеве изабере влада која би се стварно, а не козметички, посветила реформама. Нова влада би морала да отклони све дефекте нереформских влада Милоша Вучевића и Ане Брнабић.
Сви у Србији знају да о томе хоће ли се кренути реформским путем неће одлучити ни Вучевић ни Брнабићева, већ председник Србије Александар Вучић. Подршку коју је годинама акумулирао код значајног броја грађана Србије и којом је превазишао по популарности све претходне српске лидере од пада комунизма на овамо, Вучић данас треба (или мора) да уложи у потпуни заокрет у управљању државом који би Србију усмерио ка модернизацији, реформама и прогресу.
У размишљању о актуелним приликама у српској политици и српском друштву, председник Вучић не би требало да има ни ситне дилеме око тога како даље. Не постоји велики број опција, већ само две – или ће Србију усмерити ка променама које грађани очекују, или ће изостанком такве одлуке у Србији релативно брзо доћи до промене власти. То је најпрецизнији опис стања које данас имамо у нашој Србији.
Прва реакција сваког човека на трагедију у Новом Саду је жал за животима који су изгубљени. Уз тај људски осећај који се неминовно јавља у моментима оваквих несрећа, људи по природи ствари почињу да размишљају о узроцима који су водили ка трагедији. У Србији постоји перцепција о широко распрострањеној корупцији, која не само да успорава развој државе, већ у случајевима попут новосадске трагедије грађане упућује управо на размишљање о корупцији као узроку новосадске трагедије.
У којој мери је корупција оковала данашњу Србију најбоље сведочи чињеница да парола ”жути лопови” као врста штита од политичких противника више не пије воду. И сам сам уочи избора на којима је 2012. године промењена власт у Србији био заговорник ”белих листића”. Уочили смо да је један од фелера дотадашње власти била корупција која није наилазила на озбиљније кочнице и заговарали смо промене. Перцепција нивоа корупције у Србији данас је таква да корупција коју имамо 2024. године далеко надилази ниво корупције који је постојао до 2012. године. То је, без дилеме, један од највећих разлога који велики број грађана Србије чини веома незадовољним.
Други разлог који велики број грађана усмерава ка акцијама које значе и реалну могућност политичких промена је антидемократско делање најистуренијих ауторитета који наступају са позиција власти. Један део таквог делања представља кварење изборног процеса које је у случају претходних парламентарних и локалних избора отворило питање регуларности избора у Србији због озбиљних сумњи да је тада осмишљена, организована и спроведена тешка изборна крађа. Ако немамо изборе који задовољавају минимум демократских стандарда, онда немамо ни демократију.
Тако се десило и да се поводом сумњи у регуларност избора први пут након 5. октобра званичним документом огласи и једна од кључних институција Европске уније. Када се томе додају поруке којима поједини функционери на власти промовишу коришћење насиља у јавном делању, а за опозицоне активисте се поручује да скиче као свиње, све то заједно ствара утисак о антидемократском карактеру ауторитета који наступају у име политичких формација које чине владу. Владавина права као идеал је погажена, а угрожен је и минимум стандарда које називамо демократским.
Трећа тачка нарастајућег незадовољства грађана је однос према Косову и Метохији. Косово је тешка тема за савремену Србију. Бећковић је добро написао да је Косово и најскупља српска реч. У тешким околностима које имамо, а на трагу обећања која су јавно саопштавана, грађани су ипак очекивали да ће борба за Косово и Метохију бити искрена. И да ће обезбедити резултат који након дванаест година значи остварење макар минимума српских интереса.
Постоји данас у Србији општа перцепција да је Косово предато и да се протеком времена присуство Србије на Косову само смањује. Оваква перцепција одговара ономе што је и фактичко стање и грађани онда природно закључују да носиоци актуелне власти у Србији нису били успешни у борби за остварење ни оног минимума српских интереса на Косову и Метохији. Ако си толико неуспешан, онда је и разумљиво да је незадовољство грађана све веће.
Поједине дипломате које долазе из реда утицајнијих држава запада су шапутали појединим српским политичарима и у власти и у опозицији да губитак Косова и Метохије треба да буде надомештен снажним економским прогресом који ће велики број грађана Србије јасно осетити. Лансирана је формула да је Косово изгубљено, али да је економски бум ту, пред грађанима Србије, као врста компензације. Изостао је, међутим, чак и тако најављени економски прогрес јер га је у огромној мери прогутала корупција, која је постала скоро па ендемска.
У Србији се данас чека финални одговор ауторитета који су у власти на нарастајуће незадовољство грађана. Новосадска трагедија је покренула лавину зато што се грађани не мире са губитком људских живота и зато што желе одговорност. Незадовољство које данас имамо у Србији неће проћи тек тако. Надам се да то увиђају они који у овој власти располажу највећим утицајем и који једном добро одлуком могу донети добро свима.
Једна ствар је кристално јасна – симулирање реформе више не може да прође. Од ауторитета у власти се очекује да без оклевања покажу одговорност, а од ауторитета у опозицији да што пре смени власт којом је народ веома незадовољан.
Владимир Павићевић, доктор политичких наука
Буде
Не верује Црногорац ни сам у ово.Нека проба он вука са Дурмитора да убеди да не једе овце него да се реформише.