Нова инфлуенца хара! “То што дишеш, то и пишеш”, рече један вееелики песник, који је и оду будалама написао. Потражите, допашће вам се. (И то је одлика нашег века: на сваку осеку дође плима, на сваког паметног будала нека, сви су једнаки, праведност свима.)
Има недељу дана од промоције мог првог књижевног наслова у родноме граду и интроспекција још траје.
Најлепше што сам освестила је то да међу нама има толико љубави и доброте, да је та чиста, непатворена емоција опстала упркос свим искушењима! Када овако нешто доживиш у свом родном граду, не требају ти крила да полетиш! Бескрајно вам хвала, драги моји добри и дивни људи! Хвала на свој подршци, разумевању и поверењу, не морамо све да изговоримо, али се јако добро разумемо и знам тачно шта сте ми поручили, када сте у толиком броју, тако чистог срца дошли. Онолико суза, загрљаја, стиска руке који значи “ниси сама”, толико емпатије; чудесно вече, које се речима не може лако описати. Хвала, моје Ваљево.
И на крају вечери, брат (Љуба Р.) ми каже: “Ово буди наду.”
Да, понављам као папагај већ дуже време: добро ће победити зло, верујем у неке нове, младе, паметне, образоване људе; добро је јача сила, то је моја вера.
Нисам била видовита, наравно. Само дубоко верујем у оно добро у људима. Ризикујући да ме околина доживљава наивном, глупавом, идеалистом – кажу они који не би да увреде.
Али, ето, та нова инфлуенца сада узима маха. Почиње да хара и радујем се, радујем. Добро се ослободило окова и обузима нас.
Синоћ пролазим потезом од Коларца, поред Ректората и Филолошког, даље ка месту где ми је ауто паркиран. Напунила батерије слушајући омиљеног ми савременог писца, који је представио свој нови роман (стицајем срећних околности, тај ми је баш и одговорни уредник, скоро па глодур; могло би се рећи да сам језива шлихтара, ал’ ко ме зна – зна да ме недостатак те особине прилично коштао у животу, а касно је да се мењам. Баздуља волЕм, јбг. И не кријем то. Испред Ректората две студенткиње, разговарају са неколико старијих жена, које су ту да их љубављу и ситним даровима подрже. Поздравим их, захвалим за сву наду коју шире и памет већу бескрајно од нас, наоко “одраслијих”. Питам шта им је у овом моменту најпотребније. “Имамо баш све, једино нам треба материјал за ово”. Једна од њих руком показује на исписане пароле, које су поређане ту, поред. “Маркери, хамер?”
“Само хамер папир, све то друго имамо.”
Засузише ми очи и сада док пишем.
Возила сам ћутећи тих неколико вожњи, након тога. У ауту су ми путници били неки млади са слушалицама у ушима. Нису показивали интенцију да разговарамо. (Из слушалица им избија нека њихова музика, ја уживам у омиљеној ми Радио 202, која се покварила музичким избором никада није.) Али, знам – они су ти. Најосвешћенији део нашег друштва.
Ходајмо на прстима, не кваримо.
Отела се доброта, дабогда нас све заразила. Ха, каква клетва, је л’ да?
#ЦарГо #ЛегендаЈеТу
#цитајтетањинкод
Татјана Манојловић
Текст је пренет уз дозволу ауторке
