Етика је већ дуго најскупља реч.
Гасим телефон, јер за пар минута почиње позоришна представа и угледам наслов о смрти једног вишедеценијски присутног политичара. Пресече ме мисао о томе да правда није задовољена. То је била прва асоцијација. Да није процесуиран никада, а много озбиљних оптужби је било на његов рачун, да смо и сами сведочили бахатости свих претходних година, а да је вешто балансирао користећи чињеницу да је језичак на ваги, који је имао одличан уцењивачки капацитет. Друга емоција која ме преплавила такорећи одмах, поклапајући прву, је та да је релативно млад човек и да није за умирање. И то ме – растужило.
Ето.
Док је човек жив, ту присутан, супротстави му се; кад није у прилици да ти одговори – уздржи се од просипања жучи, од тога да будеш баш онакав какав је тај неко био.
Није тешко.
Одавно на уму имам идеју да изведем експеримент са осмехом и загрљајем, бележећи реакције. Међутим, плашим се да бих пре била хоспитализована, него што бих могла публиковати увиде.
Суштински предосећам, намерно избегавам реч МИСЛИМ, да смо у бити затровани оним што нам се као торнадо обрушило на животе тамо почетком деведесетих, па неговано јако дуго свих ових деценија. Сегмент по сегмент живота је разаран. И свега превише, крви, смрти, мржње, подлости… То је толико свеприсутно, да је немогуће не удавити се у црвоточини. Да не помињем све гадости које су испливале на површину по формалном завршетку Другог светског рата, баш овде код нас. Са тим се никада нисмо до краја суочили, а то је оно што ја зовем трансгенерацијска бол. Рекла бих и трагедија. Када сам се, радећи свој новинарски посао, сусрела са фактографском грађом из тог мрака, ревидирала сам многе своје ставове и убеђења. И сама са собом почела другачије да дискутујем.
Уби нас незнање, површност, тврдоглавост, поданички менталитет који је негован деценијама, можда и век, страхови, параноје, лицемерје, завист…
У приручнику за један психотерапеутски правац наиђох на констатацију да је љутња добра, корисна емоција. Јер, када си љут ти имаш интенцију да неки конфликт решиш. Не трпаш проблеме под тепих, не заташкаваш, не трпиш. Одупиреш се, супротстављаш, тражиш решења. И то је позитивно.
Само, када бисмо се одрекли максиме: циљ не бира средство, а прихватили оно веберовско о отварању кишобрана над главом до нас присутног, па тако корак по корак градили бољи свет, са више емпатије и здравог разума, можда би пронашли пут до светлије стране.
Кад неко оде из ове димензије, на нама је само да кажемо “лака му земља”.
Етика је најскупља реч. Као и човек.
Татјана Манојловић, новинарка
