Баш ме је мрзело да излазим по киши. А и данима се нисам одморио како треба. Али од гриже савести ипак нисам могао да не одем на Мостарску петљу. Осећам то као своју грађанску обавезу. Битнију од смешних избора.
И наравно кад год савладаш сопствену лењост и малодушност – буде добро. Срео сам неколико поносних група мојих бивших студената, познанике, пријатеље. А, пре свега, додирнуо сам на суморни дан ту оптимистичку енергију младости. Па је и киша стала…
Заставе, транспаренти, пиштаљке, вувузеле… Врхунац је кад је у близини у колони која се пењала на петљу неки момак на вувузели засвирао Марш на Дрину. Неки и запеваше. Радници са скела Београда на води поздрављају.
Не очекујемо да се ишта посебно догоди сем да покажемо да нас има и да студенти уз подршку народа неће одустати. Улог није мали – да ли ћемо имати нормалну Србију или нећемо ускоро имати више ништа сем успомена на то да је некад постојала јуначка земља Србија на брдовитом Балкану.
Сва срећа те ипак није све завршено.
Свештеник Ненад Илић
