Морам признати, нисам ово ни одмах разумео ни одмах прихватио. Али с поверењем у младу екипу – нисам се бунио, ни у себи.
А ево читам данас одакле потиче.
Из хуморне варијанте прихватања наступа фолк не претерано познатог певача Дарка Лазића на једној свадби. Српска класика, оркестар, полепљене паре на челима и подизање атмосфере. Весеље, живот у пуној од Бога датој природној снази. Српска прича. Нешто као први сат Кустуричиног “Подземља” – можда и најбољих сат времена снимљених у европској кинематографији у последњих неколико деценија. Оно лудило са “каааалашњиков”…
Непосредно после короне то је био весели одушак за све претрпљено у глобалном терору. И постало вирално. За млађу генерацију.
(Да додам накнадно, пошто ме многи подсећају, на редиту је један млад човек стално у коментарима под протестима понављао то пумпај пумпај…И био упоран.
А онда се сад у протестима један студент попео на кров аутобуске станице и почео да виче из вица “Пумпај, пумпај!”
И примило се. Стари необавезни хитови. весеље. То нам је потребно. без много размишљања, радосна српска енергија.
Колико су само тужни последњи браниоци лика и дела АВ који су ту у тумачењима подметали своје простачке асоцијације… Још после и њихов вођа пристао на то “пумпај”, и покушао јадним спотом да и то одузме паметнијима од њега… Не знам како су се ти режимски интелектуални гиганти после тога осећали. А тако су искрено покушавали њега да заштите. Од пумпања…
Ма све је то радост пробуђеног живота. Врста кола. Пумпање енергије и радости да потре мрак. Што би рекао Гогољ – ђаво не подноси да му се смеју.
Ако си Србин – пумпај!
Свештеник Ненад Илић
