Многи верници покушавају да класификују грехове, али старешина Цркве Свете Тројице на Румији указује на то да такво размишљање води у опасност и објашњава зашто је истинско покајање једини пут ка унутрашњој чистоти и Божјем присуству у нама.
У тишини молитве, често се међу верницима чује питање: “Шта је већи, а шта мањи грех?” Ова дилема, која многима делује као покушај да се утеше пред сопственим слабостима, заправо нас одводи на погрешан пут, далеко од суштине православног учења. Протојереј Јован Пламенац подсећа нас на значај покајања и истинског преумљења, позивајући на повратак правој вери и чистоти душе.
– Веома је упечатљиво да своју јавну делатност проповедника Свети Јован Крститељ и Господ Исус Христос почињу истим речима: ‘Покајте се, јер се приближило Царство небеско – истиче протојереј Јован, указујући на дубоку повезаност између речи пророка и самог Спаситеља.
– О томе сведочи и јеванђелист Матеј (Мт 3, 2 и Мт 4, 17). То су исте оне речи које говори оним људима који су долазили на Јордан да би их крстио Свети Јован Крститељ и Претеча, онај који је дошао да приправи народ Израиље за долазак Бога међу њих, да могу да приме Бога у себе, у своје душе, да могу да га препознају.
Говорећи о суштини покајања, отац Јован нас упозорава:
– И зато је позивао људе на покајање, и зато га зовемо апостол покајања. Једини начин да очистимо своју душу је кроз покајање. Ми стављамо разне запреке на душу, тако да Бог не може у њу да усели оно што је његово. А наша душа је његова. Те запреке стављамо тако што чинимо разне глупости и непочинства у свом животу, и то упорно и свакодневно – каже протојереј Јован Пламенац у једној од својих надахнутих беседа.
Најважнији део његовог упозорења односи се на уобичајену људску склоност да правимо разлике међу греховима, сматрајући једне тежима од других:
– Нажалост, склони смо да правимо градације: шта је мало већи грех, шта је мало мањи, а шта мали. Сваки грех је грех и једнако нас одваја од Бога. Не од његове љубави. Његова љубав је стално над нама. Него нас одваја од његовог присуства у нама.
– Видимо, тамо постоје неки спискови за исповедање. Има списак разних грехова, и онда ми заокружимо грехове које смо чинили. То радимо тако хладно и без нашег учешћа у исповести. На тај начин не може доћи ни до истинског покајања. Покајање значи – преумљење . То значи да ми морамо да се променимо.
Мудрост протојереја Јована Пламенца опомиње нас да у Божијем погледу нема места за људске градације греха. Покајање није пуки чин, већ унутрашња преобразба, истински повратак Богу, без сувишних калкулација и хладног формализма.
