Србија је скрхана болом после још једног злочина овог зликовачког режима над нашим грађанима. Испод срушене надстрешнице, под коју је гурнута читава Србија, одјекују крици из Новог Сада, Рибникара, Дубоне и Малог Орашја, троје деце, њиховог оца и комшинице страдалих под војним возилом на магистрали код Ушћа, посаде хеликоптера којим је пилотирао Омер Мехић, осам рудара из Алексинца, мале Данке из Бора, мученика изгорелих у фабрици Милан Благојевић, Станимира Брајковића убијеног у затвору у Падинској скели, њамање 17 жртвованих у поплавама у Обреновцу, Дејана Стојковића који је на војној вежби на Пештеру животом платио напредни маркетинг, Слободана Тансковића чувара из Херцеговачке из ноћи када су срушени Савамала и правни поредак ове земље.
Дугачак је списак крикова, запомагања, јецаја и плача који одјекују овом земљом. Али још јаче од тог лелека, одјекује питање неких будућих генерација, које ће сачекати сваког од нас. Како смо све ово одћутали? Како смо погнули главу док нас је прождирао мрак, док је језиви ехо самртног ропца оковао ову земљу у ланце ропске поданости? Како смо од вођства човека са визијом, који је такође пао као жртва ових који нас завијају у црно, дозволили да нам се као вође наметну људи са провизијом? Док нас затрпавају крхотине и шут Потемкинових села отвараних уз помпу и таламбасе, која нам се после пар месеци сручују на главу, чује се и понеки глас трезвених, разумних, одважних и достојанствнеих.
Али тај више вапај него глас разума, надјачава врева и цика раздраганих неимара који после сваког полагања камена темељца и сечења врпце увећавају свој конто док број мртвих вртоглаво расте. Сваки Вучићев камен темељац постаје жрвањ помахниталог млина корупције који прети да самеље ово друштво. Све се руши, јер превише је оних којима треба све већи проценат, боља јахта са које нам се смеју у лице јер нисмо способни као они, треба им бржи ламборџини да се ругају полицији у фићама и јачи мекларен да нас боље газе где стигну, јер им се нисмо на време склонили са пута. Много је оних који од сваког посла очекују замашни тал, још више оних које морају намирити макар мрвицама са трпезе обахаћених похлепника.
Треба саградити палате за елиту са Пинка, а то кошта. Мноштво крпеља и најлепшег горског јелена обори у дубоку траву, а неће једну раслабљену земљу. Србија је једина земља на свету у којој је мрак Пинк боје. А он несрећне људе гута и прождире горе од оне најцрње и најгушће тмине. Кад год је код нас мрак Пинк боје, онда црнина постаје наша народна ношња. Као и увек када је Вучић на власти.
Није проблем што смо гурнути на дно. Проблем је што се већ дванаест година котрљамо по том дну. Сад је вала прекардашило, што би рекао један од најпознатијих Новосађана, Ђоле Балашевић. Чаша једа због још једног злочина, уз заташкавање одговорности и манипулисање информацијама се препунила.
Већ је други дан од трагедије. Као кривци потурају нам се маргинални ликови. Прст одговорности се упире у оне који су и ушли у владу да би за добру апанажу глумили каскадере са наплатне рампе код Дољевца, који су можда возили ал нема снимка да то и потврди.
Оставка Милоша Вучевића је најмање што се мора захтевати овог тренутка како би престали да плаћамо данак у крви. Данак у крви је прескупа цена за јавашлук, неодговорност и бахатост овог злочиначког режима. А даљински управљач за руковање овим грамзивим похлепницима је у рукама Александра Вучића. Самим тим и одговорност.
Ако су им руке заузете, јер крваве свакако јесу, па не могу да напишу оставке, написаће им их грађани. На улици.
Ја сам спреман да им их уручим.
Само крваве руке се не перу оставкама. Већ хапшењем одговорних и кривичном одговорношћу.
Јер је добрано прекардашило!
Срђан Миливојевић, народни посланик
