Те знамените 1806. године, по августовској припеци, ка пољу Мишарском кретало се и стотинак Драгачеваца из Марковице, Дучаловића, Лисица, Тијања, Зеока. Међу њима и моји преци Вук Миливојевић, барјактар Карађорђеве војске са четворицом браће и дванаест братанаца. У смирај дана 15. августа 1806. године бројчано надмоћнијим Османлијама објаснили су чије је то плаво небо и земља под њим, прекривена свиленим турбанима и посеченим делијама. И Наполеоновим артиљерцима, који су дошли да помогну Турцима, објаснили су да ће их преко Саве вратити без топова. Али и без глава. И још су малобројним преживелима поручили да свима причају како су од Србина земљу искали. На силу да је отму.
Једва је прошао један век, ево их поново нови освајачи. Пре сто десет година мој деда Божидар је са осморицом браће од стричева, два стрица и својим оцем Чедомиром кренуо да се на Церу једном за свагда договори чија је ово земља. Ваљда ће им бити јасно после Мишара и Цера, мислио је док је гонио последње солдате Лавандерске дивизије преко велике реке.
Вратили су се туђинци под нови стеговима и у новим униформама поново 1941. да зелени Јадар и плодну Рађевину опет завију у црно. И опет су панично бежали преко велике реке после пар година.
То ти је судбина нас Срба, знао је да каже мој деда. Вазда мораш да се изнова бориш за своју земљу коју си сабљом и на јуриш одбранио, крвљу најдичнијих синова српства освештао, и костима предака омеђио. Али увек кроз историју су на нашу земљу, спремни да нам је отму, кидисали туђинци.
Променила се времена. Дошло неко чудно доба. По први пут у историји нашу земљу би да черече, да је премеравају и деле, да се са њом разграничавају, да је кидају и комадају, неки људи који се издају за Србе. Променила се времена. А и људи.
Чујем да би неки Вучић из Чипуљића рудник хтео да прави над гробовима Војислава и Радослава Миливојевића којима земни остаци почивају испод Косаниног града. Да ископа кости новог Синђелића српства, Настаса Станчића из села Дучаловића који се са бомбом у рукама и покличом:
„Не дам бре моју земљу, моја је земља, не дам, не дам бре!“:
бацио на аустроугарске митраљезе и сандуке са артиљеријском муницијом и уписао у бесмртност и вечност, спасивши свој батаљон да не упадне у заседу. И оне са Колубаре, сахрањене у крипти Храма Светог Димитрија у Лазаревцу би тај силник из Чипуљића да стави на кантар. И хероје са Зејтинлика би да распрода. И оне несрећнике због којих галије царске газе тихим ходом, би да изнесе на лицитацију.
Грме са Груништа Војвода Вук и мој прадеда Чедомир:
„Зар би Рађевину у Јаловину да претвори тај обесни силник? Не дај синко! Питаћете деца нерођена из Мачве и Јадра, шта си ти потомче ових ратника чинио док су геометри Рио Тинта премеравали Горње Недељице. Не дај, јер ниси сам. Још сијају Карађорђеве звезда крај огњишта Божићног у многим српским домовима. Још је пуно гнездо сокола под Овчаром. Још рађа пун грозд у Јадру. Нећеш бити сам синко док се бориш да не даш! И ми мртви са тобом смо у строју! И ови што тек треба да се роде су ту. Не дај! И загрми синко Нећеш копати! То је сад јуришна команда слободне Србије. Равна оној коју је твој деда изрекао кад је повео војску у пробој:
На нож, на сабљу, у огањ и ватру за славу и част Србије, за слободу златну. За мном браћо, за мном крила соколова. Вазда је дуго живео ко је умро ко слободан човек! За мном слобода нас зове!“
Чувши ову команду, кренух тако и ја ка Церу. Ка тврђави српства са мном су као некада са мојим прецима, потомци Миливојевића из Дучаловића. И хиљаде знаних и незнаних. Чујем Паризер дахију док нас пребројава колико нас је, како се пита шта тај народ ради тамо у тим Недељицама.
Долазимо да се подсетимо песме под којом смо исковали нашу слободу:
„Нити иде Кулин капетане,
Нити иде, нити ће ти доћи,
Нит се надај, нити погледавај,
Рани сина па шаљи на војску
Србија се умирити не може…
Нећеш копати! Не дам!!!
Срђан Миливојевић, народни посланик
